Izvor: Danas, 22.Maj.2015, 09:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Postoje li nezavisne institucije? (2)
5. Nezavisnost, kao i samostalnost, ne znače neodgovornost. Naprotiv: kada neko ima više pravno dodeljene moći i slobode da radi ono što smatra da je pravilno, tada je logično i pravedno da ima i veću odgovornost za svoje (ne)činjenje i njegove posledice. Nesumnjiva je i odgovornost zbog mogućih zloupotreba ovlašćenja nezavisnih institucija - što pak treba potanko dokazati.
Ako valjana argumentacija za izrečene optužbe izostane, pada ugled onoga koji tom prilikom šikanira, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << neosnovano blati nekoga. Ako, međutim, stoje jasno obrazložene primedbe, nepobitno utvrđene nepravilnosti u radu i propusti contra legem - ruši se projektovani normativni nivo kritikovanih predstavnika nezavisne institucije. S tim u vezi, principijelno, odgovornost guvernera Narodne banke, regulatornih javnih agencija, Zaštitnika građana i Poverenika je pravno-politička - pred Parlamentom koji ih je i izabrao, i krivičnopravna i građanskopravna (za naknadu štete) - pred nadležnim sudom.
6. Nezavisne institucije su vazda između prava i politike. Suverenost naroda, pa tako i parlamenta i organa koji iz njega izrastaju, i pravna nezavisnost institucija morali bi da budu korelativni. Princip "ja sam te izabrao, samo meni odgovaraš, ja ću da te smenim kad hoću, kad ja ocenim da nisi radio u mom interesu, jer navodno ja sam volja naroda izražena na izborima" - nespojiv je i sa demokratijom i sa nezavisnošću. Suverenost ne znači zadiranje u nezavisne institucije: Ako je neko na vrhu neke političke lestvice, određenu letvicu, predviđenu pravnu barijeru moći ne sme obarati, niti je sme preskakati! Znači da je i taj organ dužan da bospogovorno sluša pravo, da mu se potčini. Vladavina institucija - a ne razobručenih pojedinaca - znači legalnu i legitimnu vlast u okvirima prava i postupanje po pravu, vlast i delanje oplemenjeno znanjem i odgovornošću.
Zboriti o nezavisnim institucijama između prava i politike podrazumeva da pravo u punom smislu doista postoji. No, u postojećem pravu Srbije ima sijaset praznina, nedoslednosti pa i protivurečnosti, anahronosti i autoritarnih solucija, nezanemarivih tragova, čak prostora neslobode - a i te kako ima i nepravdi, pa čak i neprava. Ovdašnje važeće pravo umnogome nije prâvo pravo, nije uspravno, još manje besprekorno. Stoga ostaje da se ponašamo po Andrićevom receptu neprekidnog i predanog ispravljanja krivih Drina, svesni da ih nikada sve, a ni do kraja nećemo moći ispraviti. Ali, pitanje je da li u razapetoj zemlji, u umnogome ucenjenoj državi od spoljnih faktora, a ujedno sa dobrano autoritarnom vlašću iznutra - mogu uopšte da obitavaju ortodoksne nezavisne institucije. Ipak, s druge strane, pritisci postoje da bismo im se oduprli! Nema nezavisnih institucija bez trpljenja i doslednog amortizovanja višestranih upliva. Na kraju krajeva, rang i količina nezavisnosti institucija u savremenoj Srbiji se direktno izvodi iz lične nepristrasnosti i digniteta lica koja ih predstavljaju i u tom svojstvu javno delaju. Rečju, nezavisnost domaćih institucija ne postoji sama za sebe - ona je hipotetički subjektivna a ne objektivna. Ako je ponešto i ima, onda je mahom direktno i isključivo izvedena iz ličnih kvaliteta, nepristrasnosti i digniteta onih koji ih predstavljaju i u tom svojstvu javno činodejstvuju. I to nije dobro, jer negira sam pojam i suštinu nezavisne institucije. Elem, ovdašnja institucionalna fotelja je varljiva, nepouzdana, prilagodljiva profilu ličnosti - a ne obrnuto, tj. da se svaki javni funkcioner ravna prema prirodi svog nezavisnog službenog uporišta, što bi morao da bude notorni kogentni javni standard. Pritom, većinsko javno mnjenje nikako ili slabo razume položaj, ulogu i značaj nezavisnih institucija, a politički moćnici baš zato žele da im - i tim mnjenjem i takvim institucijama - gazduju. Isto tako, kod čelnih poslenika nezavisnih institucija česta je samocenzura, nedostatak odlučnosti i smelosti, pa i znanja i umešnosti da iskoriste pravni kapacitet odnosnog nezavisnog tela, da svoju nadležnost ispune u potpunosti.
7. Zasad u Srbiji opstaju samo malobrojne stvarno nezavisne ličnosti na institucionalnim položajima. A svojevrsno podvižništvo je biti nezavisan sudija u materijalno slabom, nereformisanom i nelustriranom sudstvu, biti nezavisni javni funkcioner u više partijsko-policijskoj nego pravnoj državi. Važna je snažna i neprekidna edukacija, i stroga, dosledna i visoka profesionalizacija, duboka svest o značaju civilizacijski shvaćenog demokratskog javnog interesa, čiji je prvorazredni blok bogati korpus savremenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Koliko institucija obeležava čoveka i daje mu značaj toliko i određeni ljudi, u rangu javnih delatnika, uzdižu ili pak devalviraju institucije. A odlučujuće je da svojom imenom, biografijom, radom i rezultatima pružaju potvrdu očekivanom i zadatom institucionalnom identitetu i integritetu. Da se susretnu i amalgamišu objektivni i subjektivni sloj nezavisne institucije.
"Kroz glavu mi je prošlo da krivci za pometnju u savremenom šugavom svetu jesu svi oni mnogobrojni ljudi koji uvek žele još jednu priliku" (Toni Parsons, Čovek i dete).
Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu
.jpg)
