Izvor: Politika, 29.Mar.2010, 00:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednji prizrenski Srbi
U carskom gradu Prizrenu nekada su svi kao jedno disali: Albanci, Turci, Goranci, Hrvati, Romi i deset hiljada Srba, a sada ih ovde ima samo 19
Prizren – Što jače možemo udaramo o teška drvena vrata bez broja, u nekadašnjoj ulici Oslobođenje, gde živi starina Miloš Nekić kome nijedan Albanac nije mogao ništa. Ni oni iz UČK, ni oni TMK, ni razularena dečurlija koja je kamenjem udarala o prozore, o dotrajale ćeramide, ni oni koji su mu četiri puta preko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << krova ulazili ne bi li ga naterali da napusti dom u kojem su od davnina živeli njegovi preci. Otvara se reza i na vratima se pojavljuje Miloš na štakama:
– Uđite – rekoše mi da dolaze novinari.
Unutra tek izgrađena kuća, još neograđene stepenice, a u gostinskoj sobi (s prozorom koji gleda na trospratnicu, na imanje koje je Albanac kupio od Srbina) gvozdeni krevet, par ćebadi, rešo i upravo otpakovan telefon. Miloš odmah započinje priču:
– Mislili su da će me oterati odavde. Nisu mogli. Nasrtali su, pokušavali da mi zapale kuću, i mene u njoj, ali, kao što vidite, nije im uspelo. Ja odavde ne idem nikuda. Samo sam se nakratko pomerio 1999. godine pod onim naletom Šiptara, mojih komšija i onih koji su iz Albanije došli, kao i pre dve godine, kada su hteli kuću da mi obnove. Kosovska vlada preuzela je na sebe da mi izgradi kuću, a onda su me „vukli”, godinu-dve, dok napokon dobih ključ od svoje kuće, u kojoj su 300 godina pre mene živeli moji roditelji, dedovi, pradedovi – govori krepki starina.
Prebira po mislima, vraća se na dan rata, na 2004. godinu kada je razularena masa jurišala na vrata i prozor, pa su ga jedva spasla četiri policajca i na silu ga izvukla iz kuće:
– I tada sam jedva otišao. Morao sam, jer su me izvukli, a hteo sam da ostanem tu, da sagorim u mojoj sobi, jer mi je i tada kao i sada duša sagorela. Ali ja ne idem odavde, nikud, jer hoću ovde da umrem, tu, na groblju na kojem su sahranjeni svi moji bližnji i daljni.
Miloš Nekić, nekada socijalni radnik, sada živi od socijalne pomoći koja mu jedva pristiže za malo šećera, soli i hleba. Veli da ne bira kada je hrana u pitanju. O prodaji ne razmišlja, a kaže da Albanci ko ptice zloslutnice, svakodnevno, obleću oko njegovog praga da kupe ovo što je njegovo. Kazuje nam kako se nekada živelo u Prizrenu, kada su svi ko jednom dušom disali – i Albanci, mada je uvek bilo mešetarenja s njihove strane, Turci, Goranci, Hrvati, Romi...
Sunčan je i topao prolećni dan na ulicama carskog grada Prizrena, na obali prizrenske Bistrice. Pored Miloša tu je ostalo još samo 18 Srba, a bilo ih je oko 10.000!. U naselju Potkaljaja stoje nagorele srpske kuće, dok je u centru grada sve što je bilo srpsko izgorelo 1999. i 2004. Do temelja je porušeno ili zapaljeno svih osam crkava. Još ponegde se vide nagorele strehe i doksati i vire plitke ćeramide.
Krivuda sokak, dok pod nogama škripi kaldrma, a iz dućana izviruju dokoni prodavci. U centru Prizrena obnavlja se Parohijski dom, crkva Svetog Đorđa, Episkopija, malo dalje je Bogoslovija koja tek treba da dođe na red. Potkaljajom zjape uništene srpske kuće, porušena crkva Svetog spasa, Svetog Pantelejmona, crkva Svete nedelje, ali i Bogorodica Ljeviška, dragulj srpske i evropske baštine u kojoj je tek prošle nedelje prvi put posle pogroma 2004. godine služena liturgija. Na ulici srećemo Živku Jevtić. Neće da priča, odmahuje rukom.
I ona živi sama u Prizrenu. Išla je do crkve Svetog Nikole u kojoj otac Mihailo okuplja srpske vernike. U glavnoj ulici Kameni most, građen kad i Sinan-pašina džamija, vri od gužve. Kafići i prodavnice su puni. Na izlozima piše „zbrtje” (sniženje). Ljubazno nam otpozdravljaju Prizrenke, Albanke. Reklo bi se – sloboda u Prizrenu. U kafiću pored Kamenog mosta Arsim Bićaku i Nuri Šaljčini, Albanci srednjih godina, vele da se u Prizrenu nekada lepo živelo. Pitaju nas: Zašto se Srbi ne vrate? – Kada bi Srbi došli, garantujemo vam ne bi loše živeli. Osim što kao i mi ne bi imali posla. Ali posla nema ni u Srbiji – zaključuju.
Pred Bogorodicom Ljeviškom je petogodišnja Milica, sa majkom Evicom Đorđević, u pratnji čika Adama Mujovića, blagosilja nas i pruža ruku da joj poljubimo. Da joj zahvalimo što nas je blagosiljala. U ovom gradu ona je jedino srpsko dete. Nema njenih vršnjaka, malih Srba, pa su joj najbolje društvo monasi. Otac Mihailo i oni iz manastira Sveti arhangeli.
– Svih 10 godina sam ovde, Milicu sam rodila u ovdašnjoj bolnici. Nisam se plašila, jer sam htela da dete bude rođeno ovde gde sam i ja rođena pre 45 godina – govori Evica Đorđević koja živi od socijalne pomoći i od 50 evra koje dodeljuje kosovska vlada. Sociolog po profesiji, ponekad drži časove srpskoj deci koja tu, u Episkopiju, dolaze iz povratničkih srpskih sela. Odnedavno nijedno dete ne dolazi. Nema ih.
Evica kaže da ima problema. Ali, neće se pomeriti nikud iz svog stana koji su joj roditelji ostavili: – Ne idem odavde, jer ko bi mojim roditeljima zapalio sveću na Zadušnice. Znam ja da ovo nije život za Milicu, ali za sada je ovako.
Adama Mujovića (82) zatičemo pored Bogorodice Ljeviške koju su spalili Albanci. I dan-danas je crkva opasana bodljikavom žicom. Adam je jedini prijatelj dvočlanoj porodici Đorđević. Pre nekoliko meseci pokrstio se, primio pravoslavnu veru. Zbog toga ima problema, ali Evici pruža sigurnost, onu koju je nekada imala kod roditelja.
Napuštamo grad koji se ugnezdio na kraju pitome Metohije, na obalama Bistrice na kojoj je nekada bilo mlinova i vunovlačara. Grad u kome se nekada jednom dušom disalo, gde je živelo deset hiljada Srba, a sada ima mesta samo za 19, među kojima jedino srpsko dete Milica – ima pet godina.
Biljana Radomirović
[objavljeno: 29/03/2010]
.jpg)
