Izvor: Politika, 31.Maj.2010, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posle šest decenija u školskim klupama
Prva generacija poratnih maturanata gimnazije u Sremskoj Mitrovici ponovo se javila na prozivku
Sremska Mitrovica – Posle šest decenija, maturanti nekadašnje Potpune mešovite gimnazije u Sremskoj Mitrovici seli su ponovo u školske klupe. Od dva razreda, u kojima su školske 1945/1950. godine maturirala 73 učenika, na sastanak je ovog vikenda došlo njih 20, a još dvadesetak živih nisu došli zbog bolesti i godina, jer je reč o ljudima koji sada imaju 79 i 80 godina. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Bila je to generacija gimnazijalaca koja se u prvi razred gimnazije u Sremskoj Mitrovici upisala 1946/1947. godine a koja je nižu realnu gimnaziju, današnju osnovnu školu, završila u ratnim uslovima u tadašnjoj kvislinškoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj.
– Rat smo preživeli u školi, više gladni nego siti, goli, bosi i u stalnom strahu od ustaša, koje su iz škole odvodili naše drugove Jevreje, nevine dečake. Sloboda je za nas značila sve. Kad je grad oslobođen, bili smo presrećni, ništa nam nije bilo teško, osećali smo da dolazi lepše vreme, pa je većina nas upisala gimnaziju, željni da posle studiramo – priča nam Stevan Matijašević, penzionisani šumarski inženjer.
Bili su generacija za primer, prošli su i teška poratna vremena, njih i njihove drugove slučajno je mimoišlo vreme Informbiroa, niko od njih nije završio u zatvoru, a to objašnjavaju tako što su uvek bili zajedno, družili se, marljivo učili i brinuli jedni o drugima.
Na subotnji sastanak i proslavu šest decenija od mature došli su ozbiljni, ali, kad su seli u klupe u učionici koju su napustili pre toliko godina, ponovo su, odjednom, postali nestašni dečaci i devojčice. Bilo je tu sećanja, smeha, zadirkivanja, prepričavanja dogodovština iz školskih dana. Prozivku je izvršio jedan od njih, Srđa Primus, pukovnik u penziji, koji je pričao o danima iz školskih klupa i njihovom vremenu, za koje je rekao da su bili siromašni, goli i bosi, često i gladni, ali da je to, ipak, za njih bilo vreme slobode.
Smilja Vukin-Tadić i Marija Gaćeša prisećaju se tog teškog vremena i kažu da su bili srećni ako dobiju noviju vojničku bluzu i cokule, koje ne puštaju vodu, da su takvi, uparađeni, išli i na igranke, ali da su se beskrajno voleli i poštovali.
– Imati dobru vojničku bluzu, ili zimi čitav šinjel, pa to je bilo pravo bogatstvo. To je bila naša moda, ali smo mi osećali i znali da će za nas doći bolje, sretnije vreme – priča Smilja.
Milan Timotin, nekad sanitarni inspektor u Sremskoj Mitrovici, strah i trepet za kafedžije, priča kako je počeo studije medicine, a onda ga povukli iz tadašnjeg sreza, zaposlili kao inspektora i naredili da završi višu sanitetsku školu. Njegov drugar Branko Vugdelić je završio medicinu, radni vek odradio kao dečji lekar na VMA, danas živi na Novom Beogradu.
U priči spomenuše na desetine inženjera, profesora, advokata, pravnika iz ove generacije, a u kafani „Promenada“, uz tamburaše i pesmu, bilo je plesa, suza i na kraju je pao dogovor da se i dogodine sastanu u gimnaziji poslednje subote u maju, da niko ne sme izostati...
J. Slatinac
[objavljeno: 01.06.2010.]
