Izvor: Politika, 22.Jan.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posao je dobar i u Džibutiju
Jovica Ilić sa Kablara obišao svet kao građevinar, sada očekuje ugovor na obali Crvenog mora
Čačak – U potrazi za poslom, Srbima više nije daleko ni Džibuti. Otuda se nedavno, posle četiri meseca izvidnice, vratio Jovica Ilić (69) i sad čeka vesti sa Crvenog mora. Dobre, nada se.
– Na obali se gradi naselje od 623 kuće, svaka između 70 i 90 kvadrata, sa infrastrukturom, bolnicom, poštom i prodavnicama. Ukoliko posao dobije italijanska firma „NB >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << inženjering“, na teren ćemo povesti oko stotinu radnika iz čačanskog kraja – kaže Ilić za „Politiku“.
U toj državi, u stvari luci u Adenskom zalivu, boravio je zajedno sa Božom Novakovićem, vlasnikom „NB inženjeringa“, i Boletom Boškovićem, geometrom iz Novog Sada. Tih stotinak dana radili su za kuvajtski „Lokreti“ koji proizvodi elemente za montažne kuće i sada, u fazama, postavlja nekoliko hiljada domova kao pomoć siromašnom Džibutiju.
– Firma „NB inženjering“ konkurisala je za montažu fabrike betona, postrojenja za prefabrikaciju i montažu samih kuća, i očekujemo ishod pregovora koje vodi Novaković.
Ilić priča da Džibuti živi od istoimenog glavnog grada i u njemu luke koja opslužuje sva tri kopnena suseda, Somaliju, Eritreju i Etiopiju, dok je sve ostalo „kamenje, trnje, kamile i koze“. Država ima 800.000 stanovnika od kojih dve trećine živi u luci, ostali su nomadi. Nadnice običnih radnika domorodaca su 1.000 franaka dok majstori zarađuju od 1.800 do 2.500 franaka (1 dolar = 175 franaka), a naši građevinari mogli bi zarađivati od 1.000 do 1.800 evra mesečno, uz smeštaj, kuvara i lekara, ali bez penzionog osiguranja.
– Temperatura preko leta dostiže 50 stepeni sa dosta vlage u vazduhu, ali ko hoće da radi naći će rešenje. Nakvasi se peškir, savije oko glave kao čalma, i teraj dalje.
Jovica je iz rodnih Vrnčana na Kablaru pre pola veka krenuo po građevinama, ne birajući firmu ni državu. Radio je na „Limskim HE“, zatim u „TE Obilić“ osam godina, pa duže od dve decenije za beogradski „Energoprojekt“ kao majstor i poslovođa: 6,5 godina u Peruu, četiri u Iraku, tri u Maleziji, dve u Nigeriji, jednu u Zambiji i šest meseci na jugu Sudana u Džubi, na granici sa Ugandom.
Danas živi u Trbušanima pod Kablarom, bori se da nađe neki novi posao i sebi i drugima, i rado lista zbirku uspomena. Naročito drage su mu upravo one sa sudanskog juga, gde su 1978. godine samo dvojica naših radnika, drugi je bio Luka Stegnjajić, bili poslati da otklone manje kvarove na tek završenim rezidencijama i poslovnim zgradama koje je podigao „Energoprojekt“.
– Mučili smo se bez hrane, stalno bežeći od insekata čiji su rojevi bili neprozirni kao noć. Nogare kreveta stavljali smo u šerpe sa vodom da se bube noću ne bi pele u postelju, a lavabo je ujutro bio pun žutih mrava, novodošlih iz kanalizacije. Oni su jeli sve redom, pa i našu stolariju: otvoriš prozor a on se samo sruči.
Šta preostaje Srbinu u tuđini, nego da se snađe:
– Luka i ja pronašli smo neki kazančić koji su ostavili prethodni majstori, i to nam je dalo ideju kako da ulepšamo život u Džubi. Počeli smo da sakupljamo banane i urme, trpamo u kazanče i pravimo šećerušu – seća se Ilić.
Danas u mislima drži žeženo sunce Džibutija, od zavičaja udaljenog 11 sati leta.
Gvozden Otašević
objavljeno: 23.01.2011
