Izvor: Politika, 14.Feb.2013, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Porodično poreklo obezbeđuje mesto u eliti
Država ne sprovodi mere koje mogu dovesti do poboljšanja klasne prohodnosti. – Deca bogatih budžetski, a siromašnih samofinansirajući studenti
Ekonomsku elitu Srbije uglavnom čine deca sa zvučnim prezimenima koje se piše „sa nekoliko nula”, a koja su osim kapitala nasledila i bogate socijalne veze. Tek svaka peta osoba koja pripada današnjoj eliti potiče iz radničkog ili ruralnog socijalnog miljea. Međutim, pre samo deset godina skoro polovinu (43 odsto) ekonomske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „top klase” činili su potomci radnika i seljaka, a ne tako davne 1989. godine, čak 60 odsto „krupnih” kapitalista bili su potomci očeva sa sitnom imovinom koji su došli iz radničkih i seljačkih porodica.
Rezultati istraživanja Instituta za sociološka istraživanja, pod nazivom „Novi trendovi u klasno slojnoj pokretljivosti u Srbiji 2012. godine”, pokazuju da pripadnike „biznis kluba” danas uglavnom čine deca pripadnika istog tog socijalnog sloja – preduzetnika, direktora ili političara. Naime, čak 40 odsto sadašnje ekonomske i političke elite na pitanje: šta su bili vaši roditelji odgovara – direktori ili vlasnici preduzeća, a svega dva odsto njih kaže – radnici.
Dr Slobodan Cvejić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, na katedri za sociologiju, ove podatke objašnjava činjenicom da se najviša ekonomska klasa uglavnom samoreprodukuje i zatvara za pripadnike nižih društvenih slojeva.
Naš sagovornik upozorava da se deca iz seoskih sredina, deca roditelja sa osnovnom školom i deca koja pohađaju srednje stručne škole u izuzetno malom procentu (manjem od jedan odsto) nalaze na studijama, kao i da se broj romskih studenata u odnosu na ukupnu akademsku populaciju meri promilima. U fakultetskim klupama uglavnom sede pripadnici srednje i više klase, iako je u poslednjih deset godina porastao broj studenata čiji su roditelji završili srednje škole.
– Broj dece iz radničkih porodica koja studiraju se povećao, zato što se povećao broj studenata u apsolutnom smislu, ali u akademskoj populaciji ima daleko više dece potomaka više i srednje klase nego dece iz nižih socijalnih slojeva. Naše istraživanje pokazuje da 38 odsto studenata ima očeve sa visokom obrazovanjem, a takvih očeva u populaciji ima svega sedam odsto. Samo pet odsto seoskih domaćinstava ima studenta, a šanse da dete upiše fakultet je pet puta veća ako otac ima visoko obrazovanje nego ako ima osnovno obrazovanje ili manje od toga – konstatuje dr Cvejić.
Međutim, problem srpskog obrazovanja je u tome što se na budžetskim studijama nalaze uglavnom deca bogatih roditelja jer su oni najviše ulagali u njihovo obrazovanje, pa ta deca uglavnom sa (svim) peticama dolaze iz srednje škole, a deca siromašnijih roditelja nalaze se na samofinansirajućim studijama ili na privatnim fakultetima, gde su cene paprene.
– Ako se ima na umu da je obrazovanje jedina viza iz sveta siromašnih, onda obrazovanje mora da bude dostupno svima, jer svako demokratsko društvo počiva na vertikalnoj prohodnosti – ističe dr Cvejić.
Naš sagovornik konstatuje da je u Srbiji i u celoj bivšoj Jugoslaviji klasno zatvaranje počelo sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, kada je posle velikog talasa migracije iz sela u grad počela borba za mesta stručnjaka i direktora.
– Taj trend se nastavio nakon 2000. godine, a u periodu privatizacije i divljeg kapitalizma bolje su se snašli oni koji su već imali resurse. I dok je u političkoj eliti smenljivost prirodnija, u ekonomskoj eliti klasna samoreprodukcija je snažnija, jer će menadžeri i direktori svoj kapital i socijalne veze prenositi na potomke neuporedivo češće nego što će političari vlast prenositi na decu – konstatuje dr Cvejić.
Na pitanje da li je pesimista kada je u pitanju klasna pokretljivost u našoj zemlji on kaže da, nažalost, ne primećuje da država sprovodi mere koje mogu dovesti do poboljšanja socijalne propustljivosti.
– Najvažnije je da sistem obrazovanja bude dostupan deci iz siromašnih slojeva i da se princip kvaliteta poštuje prilikom izbora na funkcije u javnom sektoru – nepotizam i partijske knjižice ne smeju biti „viza” za radno mesto. Deca iz srednje klase već dobijaju mnogo više od dece iz radničkih porodica – pre svega kroz svoj kulturni milje i porodično okruženje. Ako sistem podržava tu nejednakost, onda se ovo ne može nazvati pravednim društvom – zaključuje dr Cvejić.
K. Đorđević
objavljeno: 14.02.2013.
