Izvor: Politika, 22.Avg.2010, 00:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Porodični grbovi ponovo u modi
Naslednici plemićkih porodica često ne znaju da imaju „plavu krv”, ali je najveći broj lažnih potomaka, odnosno onih koji samo na osnovu istog prezimena dovode sebe u vezu s plemstvom
Ako za početak znate da posedovanje porodičnog grba nije samo privilegija plemića, već i „običnih” građana, kao i da veliki broj ljudi i danas registruje svoje porodične grbove, možda će vas zainteresovati ponuda nekoliko specijalizovanih firmi koje nude izradu porodičnog grba. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Broj onih koji su krenuli ovim putem i poželeli da svojoj porodici ostave trajno obeležje poslednjih godina raste, pa i u Srpsko heraldičko društvo, koje se, između ostalog, bavi registracijom novih grbova, stiže povećan broj zahteva. Dragomir Acović, počasni predsednik društva, kaže da su porivi da se izradi porodični grb različiti.
– Mnogo ljudi prilazi celoj stvari u svetlu toga da smo kao zemlja, kao narod, ostali bez ikakve tradicije, nas ništa ne povezuje ni uzajamno ni u okviru porodice, pa grb posmatraju kao neku vrstu vertikale oko koje bi mogli da okupe bar sopstvenu porodicu. Zatim, neki ljudi sebe vide kao nekoga ko je ili svojim darom, srećom, prilikama, došao u situaciju da postane rodonačelnik. Ne da briše svoje pretke, nego da postaje neko ko je porodicu unapredio, izdigao je iz jednog statusa i jednog stanja, i prebacio u neko drugo stanje i vidi sebe u izvesnom smislu kao rodonačelnika jedne nove linije i želi da potvrdi taj fakat tako što će ostaviti ne samo svoju fotografiju i pare, nego i jedan trajan simbol koji će okupljati njegove potomke. Ima ljudi koji smatraju da je to dobra ideja, da to ima estetskog i simboličkog, pa i filozofskog opravdanja. Postoje, naravno, i oni koji žele da profitiraju predstavljajući se lažno ili zato što njihova ogromna sujeta zahteva da se to na neki način vizuelno izrazi – navodi Acović.
Heraldička komisija koja odlučuje o registraciji grba rukovodi se propisanim standardima i pravilima. Sadržaj, međusobni odnos figura u grbu i boje tri su stvari koje svaki grb mora da definiše i kada se one jednom utvrde nepromenljive su, a grb postaje zaštićeni znak, u ovom slučaju, jedne porodice. Nije retkost, međutim, da zahtev za registraciju bude odbijen.
– Obično je razlog da u tom grbu ima nešto što ili već postoji ili je u neskladu sa opštim heraldičkim normama ili sadrži neku vrstu pretenzije koja se ne može braniti. Recimo, sadrži neki element koji sugeriše da je nosilac plemić. Na primer, to su koroneti, krune ili tip šlema. Postoje šlemovi koji se po tradiciji smatraju da pripadaju plemićkim porodicama. Ne prihvatamo ni pokrovac ili plašt šlema, ne prihvatamo da on može biti purpuran i postavljen hermelinom jer to je vladarska oznaka. Običan građanin, koliko god bio dragocen, vredan, pametan, nema smisla da stavi tako nešto u grb jer je to pretenzija koja ne stoji i celu priču dovodi do cirkusa. Ili, na primer, ne možete vi kao pojedinac, kao porodica, staviti u svoj grb nešto što pripada državi ili opštoj tradiciji. Ne možete da stavite dvoglavog belog orla ili krst sa ocilima. Jeste to grb srpske države i srpske nacije, ali niste vi sami po sebi predstavnik ni nacije ni države – objašnjava Acović.
Dešava se, međutim, da oni kojima Srpsko heraldičko društvo odbije da registruje grb to učine u nekoj drugoj zemlji.
– Vrlo popularna mesta za registraciju grbova su Južnoafrička Republika i Zimbabve. Oni imaju dobro uhodan taj sistem i sve se vrlo jednostavno radi imejlom – kaže Acović.
Srpsko heraldičko društvo svojevremeno je uradilo i procenu broja srpskih plemićkih porodica i došlo do brojke od oko 2.000, što je, kako ističe Acović, visok procenat u odnosu na broj stanovnika. Danas je teško govoriti o broju njihovih naslednika – neki znaju za plemićko poreklo svoje porodice, ali je mnogo više onih koji o tome nemaju nikakva saznanja.
– Najveći broj ljudi predstavljaju lažni potomci. Naime, ljudi nemaju tačno saznanje o tome šta uopšte znači biti plemić i šta znači imati grb i čemu to služi uopšte. Zbog toga su skloni da čim vide negde ili čuju da postoji neki grb i da je on pripadao toj i toj porodici, a oni se isto tako prezivaju, pomisle: „Pa, to mora biti da smo mi”. To naravno apsolutno nije tačno jer su kod nas fiksna prezimena relativno kasno usvojena, tek negde oko sredine 19. veka. Pre toga, svaka naredna generacija prezivala se prema imenu oca – navodi Acović.
Naslednicima srpskim plemićkih porodica porodični grb je najčešće jedino što im je danas preostalo od nekadašnjeg plemstva. Naš sagovornik objašnjava da oni retko poseduju vredniju porodičnu arhivu, a što se tiče imovine ona je gotovo u potpunosti izgubljena.
– Jedna od najstarijih autentičnih plemićkih porodica u Srbiji danas je porodica Stratimirović. Najveći broj porodica je dobilo plemstvo u 18. ili u 19. veku. Zahvaljujući tome što je naša istorija takva kakva je, veliki broj tih plemićkih porodica je imalo članove koji su, recimo, u Prvom svetskom ratu bili na suprotnoj strani. Prvi čovek koji je sa austrijskim trupama prešao preko Drine i ušao u Srbiju je bio Srbin i to plemić, čovek koji je okupirao Hercegovinu u ime Austrougarske je bio Srbin plemić. Posle tog iskustva, kada je došlo do ujedinjenja, plemstvo je generalno među Srbima bilo shvatano više kao znak da ste pripadali neprijateljima. Drugo, srpsko plemstvo je imalo jednu vrlo nezdravu karakteristiku a to je da su bili vrlo anacionalni. Smatrali su da je mnogo socijalno poželjnije predstavljati se kao da pripadate većinskom narodu. Dramatičan slučaj je Šandor Petefi koji je bio Aleksandar Petrović, iz srpske plemićke porodice, a koji je govorio da je Mađar i da su mu Mađari bliži od Srba – kaže Acović.
Jelena Čalija
objavljeno: 22/08/2010
