Izvor: Politika, 20.Sep.2013, 13:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Porodice preminulih ne daju saglasnost za uzimanje organa

Desetak života moglo je da bude spaseno u poslednja dva meseca, da je pet porodica ustupilo srce, jetru i bubrege preminulih članova

Iako je tridesetpetogodišnji mladić, kod koga su lekari zemunske bolnice konstatovali stanje moždane smrti, održavan dva dana na aparatima, juče je porodica i konačno odbila da njegove organe donira za transplantacije. Na žalost, u prethodnih dva meseca još četiri porodice su u beogradskom Urgentnom centru postupile na isti način. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<

Upravo je ovo odbijanje porodica direktor Kliničkog centra Srbije i kardiohirurg profesor dr Miljko Ristić naveo kao jedan od razloga zbog kojih se odužilo čekanje na dugo najavljivanu transplantaciju srca. U jednom slučaju imali su potvrđenu podudarnost tkiva da se uradi transplantacija srca, ali do nje nije došlo.

– Od 4. maja naš pacijent koga smo potpuno pripremili čeka davaoca – kaže dr Ristić.

Ovi primeri, nažalost govore da svest naših građana o važnosti davanja organa za transplantaciju nije podignuta na dovoljno visok nivo, uprkos višegodišnjoj kampanji „Produži život” i brojnim napisima u medijima.

– Da su ove četiri porodice dale saglasnost da se uzmu organi teoretski je moglo da se dobiju četiri jetre, osam bubrega, četiri srca i da se spasi desetak života. Međutim, na osnovu 15 dana ili dva meseca i iskustva jedne bolnice, ipak, ne može da se govori o „preseku stanja”, već to treba analizirati na nivou cele zemlje – naglašava dr Mirjana Laušević, koordinator KCS za transplantaciju organa.

Ona podseća i da su medicinski kriterijumi za davaoca srca daleko stroži nego kada je reč o jetri ili bubrezima.

– Imali smo odgovarajućeg davaoca, devojku koja je bila 1994. godište, ali je porodica odbila da da saglasnost. Ja sam razgovarala sa roditeljima. Majka, domaćica po zanimanju, nije mogla uopšte da prihvati tu ideju. Sam razgovor o tome za nju je predstavljao mučenje. Ona nije mogla da se izbori sa svojom tragedijom i da u tom trenutku smogne snage da misli o drugima – kaže dr Laušević.

Naša sagovornica dodaje da samo obrazovanje nije izolovani faktor u donošenju odluke da se ustupe organi bližnjih. Ona kaže da je saglasnost dobijala od ljudi sa sela, zemljoradnika… Razlog za odbijanje najčešće je nepoverenje u sistem, ali problem je i što ljudi u takvim trenucima nemaju snage i za teške emotivne odluke.

– Postoje izvesni pomaci, građani su malo bolje informisani, pa ih možda brže dovedem do momenta razgovora o moždanoj smrti, ali ne bih rekla da češće daju saglasnost. Suštinski deo koji se tiče humanosti i dobročinstva i dalje stoji u mestu. U više od 50 odsto slučajeva ne dobijemo potvrdan odgovor, jer je svest o značaju davanja organa na niskom nivou – kaže naša sagovornica.

Važno je, dodaje ona, da se nikada ne vrši pritisak na porodicu. Nekada razgovor sa bližnjima preminulog traje 30 minuta, a nekada i tri, četiri sata, porodica često traži pauzu da se dogovori…

Doktor medicinskih nauka, Stevan Pavlović, nefrolog Urgentnog centra u penziji koji je godinama u ovoj ustanovi uz svoj redovni posao, imao zadatak i da priča sa porodicama potencijalnih davalaca organa.

– Smatrao sam da nije moguće da postoji KCS, a da se ne rade transplantacije organa. Međutim, teško je pričati sa porodicama, koja gubi svog najbližeg, pogotovo ako nikada nije bio bolestan. Morate saučestvovati u njihovom bolu, ali i da budete psiholog, da procenite i intelektualni i obrazovni nivo ljudi. Žitelji istočne Srbije su redovno govorili da su organi pokojnika njemu potrebni i na nebu – kaže dr Pavlović, koji je obezbedio organe za osam presađivanja jetre u Institutu „Dedinje” i više od 140 bubrega od kadavera.

Za nedovoljno davanje saglasnosti on okrivljuje negativne napise i priče.

– Čak i na banderi u bolničkom krugu u Urgentnom centru imate oglase da neko prodaje svoj bubreg. Bilo je priča na ozbiljnim televizijskim stanicama da je lekar ukrao i prodao bubreg. Zato se izgubilo poverenje u struku – kaže dr Pavlović.

On smatra da Srpska pravoslavna crkva ne pruža dovoljno jasnu poruku i podršku zaveštanju organa. To što su monasi pojedinih manastira potpisali donorske kartice, za ovog lekara nije dovoljno.

– Poruka mora da bude jasna: crkva nije protiv, ali mora više da se angažuje u propovedi. Na ulazu u španske katedrale piše: ostavite svoje organe na zemlji, nisu vam potrebni na nebu! Prethodni papa Benedikt je otvorio svetski kongres transplantologa u Rimu i za 17 odsto je u Italiji povećan procenat davanja organa – podseća dr Pavlović.

Profesor dr Zoran Kovačević, nefrolog u penziji, koji je na Vojnomedicinskoj akademiji prvi pokrenuo program potpisivanja donorskih kartica kaže da je svest o zaveštanju organa porasla, ali da to nije dovoljno. Zato od 10 porodica od kojih se traži saglasnost u proseku dve odgovore pozitivno.

– Lekari moraju da pobede sujetu, a struka mora da se potrudi da uredi jedinstvene liste čekanja. SPC koja ima najviše vernika i uticaja mora na liturgijama i službama aktivnije da pozove građane da zaveštaju organe, a mediji treba o tome stalno da pišu – smatra dr Kovačević.

Olivera Popović

objavljeno: 20.09.2013.

Nastavak na Politika...