Izvor: Press, 18.Sep.2010, 23:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poneo u sud vrata od stana
Žestok udarac u zid uzbunio je sve komšije na spratu. Petar je izvirio da vidi šta se dešava i udario glavom u ormar. Opsovao je i besno rukama zaljuljao drvenu grdosiju
Prvo su se čuli povici nosača, pa onda tresak. Novi stanar snishodljivo mu se izvinio i ukorio nosače.
- Kako, bre, to nosite! Evo, odvaliste tu kod komšije parče zida.
- Hodnik je tako širok da nećemo moći ni stočić za telefon da prenesemo - pravdali >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << su se nosači. Petar odmeri budućeg komšiju i tek onda primeti da se ovaj useljava u stan preko puta.
- Nisi se ni uselio, a već praviš haos, i to u tri sata dok svi odmaraju! Je l' si ti čuo za kućni red, seljačino? - zaurla Petar.
- Nisam ja seljačina, nego Miloje! Začepi dok te nisam odalamio preko tih poganih usta - uzvratio je novi komšija.
Tako je sve počelo - svađom, vikom i uvredama. Već nekoliko dana posle useljenja ispred Milojevog stana bila je bačena kesa sa đubretom. Miloje se zaleteo i odmah pritisnuo zvono na Petrovim vratima. Petar je u pidžami otvorio vrata.
- Idiote! Šta zvoniš, nije ti ovo tvoje selo!
- A vi građani volite da bacate smeće komšiji pred vrata! Evo, vraćam ti ga - reče Miloje i baci mu kesu u predsoblje.
Petar kesu iznese do kontejnera, pa kad se vratio šibicu zabode u prekidač zvona. Hodnik je odzvanjao sve dok Miloje nije izvadio drvce.
Sledeći put Petru je „neko" prosuo ulje po otiraču, dok se Miloje čudio što ne može da izađe iz stana iako je povlačio kvaku ka sebi. Bila je sa druge strane vezana kanapom za gelender. Kada je kanap napokon pukao Miloje je pao i sav se ugruvao. Počeli su da podnose prijave policiji.
Petar i Miloje nisu se javljali jedan drugom na hodniku, ali su izbegavali svađu. Izgledalo je da je sukob završen. Bližila se Milojeva slava Mitrovdan. Već se upoznao sa pojedinim komšijama, bračni par sa trećeg sprata je pozvao i na večeru. Na slavu je pozvao i rođake sa sela, pa i nekoliko kolega s posla. Iako se dobro osećao i već polako počeo da zaboravlja na sukob, opreznost nije bila na odmet. Izašao je na hodnik, osmotrio ulaz, obrisao pločicu sa prezimenom na vratima i uverio se da je sve u redu. Onda mu se učinilo da čuje neki zvuk. Prislonio je uho na vrata, oslušnuo i opet pogledao kroz špijunku. Čuo je samo korake na stepeništu. Posle petnaest minuta oglasilo se zvono. Stižu prvi gosti. Natmurili se.
- Srećna slava, Miloje. Lepo si nas dočekao. Vidim popularan si ovde u zgradi... E, bruke naše - reče mu otac.
- Šta vam je? Kakva bruka? - začuđeno će Miloje.
Zvono ga je prekinulo u pola rečenice. Izašao je da uvede kumove koji su stajali na hodniku kao ukopani. Zapanjeno su buljili u vrata i ćutali.
- Pa šta vam je kog đavola! Svi ko pokisli, a niko mi ništa ne govori - viknu Miloje.
Kum pokaza prstom natpis na Milojevim vratima ispisan kredom. Okrenuo se i počeo da čita. Lice mu pocrvene, a oči se zakrvaviše. Velikim slovima ispisano je: „Seljacima srećna slava, al' domaćin kreten je i prava budala". Miloje se prodera:
- E, sad si gotov, Petre. Smučilo mi se! Sad imam dokaz! Kume, pomagaj. Brzo da skinemo vrata.
- Ali, Miloje, šta radiš? Pa obrisaćemo to - zgranuto će kum.
Miloje je uzeo metalnu polugu, podmetnuo je i skinuo vrata sa šarki. Uprtio ih je na leđa i izašao napolje, a kum pođe za njim. Za dvadesetak minuta brzim korakom stigli su pred sud. Podigli su vrata i krenuli da uđu u zgradu. Tu ih je dočekalo obezbeđenje.
- Gospodine, ne možete sa vratima da uđete u sud.
- Kako ne mogu?! Ova vrata su dokaz, hoću da tužim skota za uvredu! Puštaj me. Kume, pomagaj.
Pokušali su da uđu, ali i radnici obezbeđenja su bili uporni. Gurkali su se i otimali hvatajući rukama vrata. Svi su zapanjeno gledali nesvakidašnji prizor. Miloje viknu:
- Evo, vidi šta mi je napisao na vratima stana. Vidi.
- Ali, ja ne vidim ništa - reče radnik obezbeđenja.
Miloje se još više razbesneo. Dok su se natezali oko ulaska u sud obrisali su sramni natpis ispisan kredom. Spustio je vrata, naslonio ih na zid i nemoćno seo na stepenice. Dokaz je bio obrisan. Na putu do kuće, iako razočarani, ipak su svratili do advokata kako bi sastavili tužbu protiv komšije. Kada su stigli pred zgradu, videli su dva dečaka kako se smeju i pišu kredom po zidu. Miloju pao mrak na oči.
- Barabe male, sunce li vam vaše! Zar deca tako da me upropaste - razbesneo se Miloje.
Ispustio je vrata i potrčao za balavcima. Sreća njihova da ih nije stigao. I pored onoga što je video, još je pomalo sumnjao na Petra. Uskoro se pribrao i ipak odlučio da povuče tužbu.
