Izvor: Politika, 14.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pomoć kada je najpotrebnija
Leila Ruždić-Trifunović: Traži se, uglavnom, pravna pomoć, jer ljudi nemaju novac za advokata Više od dva meseca u beogradskoj opštini Zvezdara radi Kancelarija za besplatnu pomoć žrtvama porodičnog nasilja, a njen osnivač Leila Ruždić-Trifunović, poslanik DS-a u srpskom parlamentu i predsednik Odbora za ravnopravnost polova, kaže za "Politiku" da se pokazalo da je njeno postojanje neophodno. Ljudi, ističe, ne znaju kome da se obrate, ali nemaju ni novac za advokate, pa im >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je ovakva pomoć preko potrebna. Naša sagovornica kaže da se sprema da pošalje pisma predsednicima opština u Srbiji, kako bi i oni, eventualno, pokrenuli neki sličan program.
U ovoj kancelariji na Zvezdari volonterski rade psiholozi i advokati, a Leila Ruždić-Trifunović kaže da je ona zamišljena kao mesto na kojem žrtve porodičnog nasilja mogu da dobiju pomoć. Ona dodaje: "Dolaze ljudi, uglavnom, po pravnu pomoć, jer ne znaju kome da se obrate u svojim teškim životnim situacijama. Dolaze, takođe, i građani sa drugih beogradskih opština, mada smo mi ovo savetovalište osnovali za građane Zvezdare". Naša sagovornica kaže da Kancelarija funkcioniše kao savetovalište Komisije za rodnu ravnopravnost, koju vodi psiholog Ana Bukva, koja i sama učestvuje u programu pomoći građanima.
Ruždić-Trifunović navodi da se u danima za prijem (utorak, sreda i četvrtak) u savetovalištu pojavi najmanje troje, a dođe i po petoro građana sa raznim problemima. "Imali smo, na primer, slučaj mlade žene, koja je, u svom stanu, živela u vanbračnoj zajednici u kojoj je imala dvoje dece. Partner je prestao da dolazi kući i da učestvuje u troškovima, pa je ona zaključila da je zajednica okončana, ali nije znala kakav status sada imaju njena deca, niti kome da se obrati. Savetovali smo joj da se obrati sudu za starateljstvo nad decom, ali i da bi se regulisalo pitanje učešća oca dece u njihovom izdržavanju."
Naša sagovornica navodi i slučaj oca sa tri odrasla sina, koji su ga konstantno pritiskali da im prepiše stan, a oni će ga izdržavati i brinuti o njemu.
"Taj gospodin je, da tako kažem, u pristojnim godinama, pristojnog obrazovanja, a sinovi su ga pritiscima doterali do psihijatra. Imali smo i slučaj jedne visokoobrazovane gospođe, koja je ove godine otišla u penziju, a koja živi sa kćerkom od 45 godina, takođe, visokoobrazovanom. Kćerka ima neku vrstu šizofrenije, ali uz redovnu terapiju može da funkcioniše sasvim normalno. Međutim, ona ne uzima lekove i onda nastaju problemi, jer tada svu pažnju usmerava na majku i toliko brine za nju da joj ne da da izađe iz kuće, pa čak ni da ide iz sobe u sobu. Žena praktično živi kao u zatvoru. One su dolazile zajedno, a žena je pitala ima li načina da ona više ne živi sa kćerkom, jer je u pitanju bilo njeno fizičko i mentalno zdravlje. Pomogli smo i njima. Gospodin je objasnio sinovima da, ukoliko ne promene ponašanje, idu iz njegovog stana, a majka i kćerka već dva meseca funkcionišu dobro, ukoliko bude promena nagore postoji mogućnost da se njihov problem reši na neki drugi način", nastavlja ona.
Budući da je nasilje u porodici veliki problem u malim gradovima i da se tamo, uglavnom, dešavaju porodične tragedije, jer ljudi nemaju kome da se obrate na vreme, pitali smo našu sagovornicu da li je razgovarala sa koleginicama iz poslaničkih klupa, Snežanom Stojanović-Plavšić (G17 plus) i Živodarkom Dacin (SPS), koje se, takođe, angažuju u parlamentu na pitanjima u vezi sa porodicom i koje bi mogle pomoći da se nešto slično organizuje i u unutrašnjosti. Ona odgovara da otkako DS ne učestvuje u radu parlamenta nije u prilici da kontaktira sa njima, "jer one imaju obaveze oko sednica, a i nisu iz Beograda."
M. Čekerevac
[objavljeno: 14.07.2006.]
