Izvor: Politika, 07.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pomoć izbeglicama i u Grčkoj
Posle radnog leta, dođe i taj dan da se ide u školu. Nažalost, nisam ja u pitanju, jer, prija mi sećanje na svu tu gužvu iz detinjstva. Reč je o mojoj deci, koja su već otišla za Madrid, sa mojim roditeljima. Priključiću im se sutra, pošto imam dva važna sastanka u Beogradu u vezi sa Humanitarnom organizacijom "Divac" (HOD).
Sastanci su bili pozitivni i poučni (čovek stvarno uči dok je živ). Sve više ljudi se upoznaje sa projektom HOD-a, tako da je to lakše i za moju suprugu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Snežanu, koja se angažovala, ne 100 odsto, već i više od toga (svaka joj čast). Pošto je ona glavna za organizaciju i veoma je važno da bude u Beogradu, ja moram za Madrid, da bih ispratio decu u novu školsku godinu.
Moje spremanje za put je vrlo ležerno, jer sam navikao da putujem skoro svaki dan, tako da znam šta je najbitnije: pasoš i karte. Sve ostalo ću natenane, jer ipak moram da ispratim tenis iz Njujorka. Igra Nole i dobro mu ide – vodi 2:0 i pri kraju je da se plasira u četvrtfinale. Čim se završi tenis, pakujem se. Ipak, meč se produžava, Argentinac dobija jedan set. Ali, pošto je publika iznervirala Noleta, siguran sam da će Monako biti poražen u četvrtom setu i da ću imati dovoljno vremena da se spakujem i da se odmorim nekoliko sati, pre nego što pođem na put. Avion polazi u 6.10. Volim jutarnje letove, jer je manja gužva i lepo se spava u avionu.
Polazim na aerodrom u 4.45 svojim automobilom, pošto nema dostupnog taksija. Ostaviću automobil na parkingu i prijatelj Žare će ga uzeti kasnije, tako da sam na vreme u avionu. Preko Milana dolazim u Madrid, i, po ko zna koji put, govorim sebi da smo izabrali lep grad da provedemo naredne tri ili četiri godine svog života. Luka, moj stariji sin, bio je u gradu s društvom i nije bio u mogućnosti da se javi (baterija mu iscurela), pa sam malo brinuo dok se konačno nije javio od kuće da je sve OK. Tako je moj prvi kontakt s decom bila edukacija oko izlazaka u grad i komunikacije sa mamom i tatom – klasična roditeljska seansa da se ubaci nešto u te naivne glave.
Kupovina raznih svezaka mi je bila veoma zanimljiva, pogotovo ubeđivanje da neke stvari imaju kod kuće od prošle godine. Međutim, moraju da osete na svojoj koži da ocene ne zavise od novih knjiga, olovaka, rezača...
A onda, predveče, šok! Pretpostavljao sam da su male šanse da napravimo nešto na EP u košarci, ali, da odemo kući posle prve faze za skorom 0-3, zaista nisam očekivao. Žao mi je da je tako, ali od žalosti nema vajde, nego, bolje da se svi upitamo, kako ići napred.
Snežana me je nazvala i kaže da je organizovan put za Grčku. NBA igrači, koji će biti moji gosti u Srbiji, pristali su da ostanu još jedan ekstra dan. Sutra ću da zovem ove moje, ali sam siguran da će većina njih hteti. Kakva ironija, sve ovo vreme pokušavamo da približimo ljudima taj pojam – izbeglice – kao da su neka druga vrsta, govoreći da svi mi možemo da se nađemo u takvoj situaciji, da nam za to ne treba rat, kada su se desili užasni požari u Grčkoj. Žao mi je što im se dogodila takva tragedija, ali sada imamo šansu da se odužimo Grcima za sve one godine podrške za vreme sankcija i rata, kada su nam se jedini radovali što dolazimo kod njih.
Nekako me ovaj projekat podseća na taj period, kada si znao da možeš 100 odsto da računaš samo na neke ljude, dok te neki iznenade neprijatno. I, najzanimljivije mi je da me iznenade ljudi na koje nikada nisi računao, jer se razlikujete po mnogo čemu, a onda oni postanu baš ti koji ti pomognu. To me je uvek fasciniralo, kao u košarci: igraš protiv igrača s kojim nemaš ništa zajedničko, čak ni neke simpatije, a onda se nađete u istom timu i totalno "kliknete". Ukapirate da razmišljate isto, znate da uvek i bez pogleda računate jedan na drugog na terenu – i kada ide dobro i kada treba jedan drugog da izvlačite. Stvarno me zanima ko će biti ovog puta sa mnom u timu?
[objavljeno: ]
