Izvor: Glas javnosti, 23.Dec.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poluustav za poludržavu
Predloženi statut Vojvodine, da rezimiramo, uveliko nadilazi svoje ustavne okvire i kontekst prihvatljive i poželjne regionalizacije i teritorijalne (re) organizacije Srbije.
Mnoge njegove odredbe su u otvorenoj nesaglasnosti sa važećim ustavom Srbije - ali bile bi štetne šak i da kojim slučajem nisu. On je neka vrsta prelaznog „poluustava“ za neku buduću vojvođansku poludržavu. A u svakom slučaju, predstavlja odličnu polugu za svako buduće spoljno i unutrašnje destabilizovanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Srbije, ugrožavanje njenog suvereniteta i tumbanje njenog ustavnog ustrojstva. On ka tome objektivno vodi - i vodiće čak i u slučaju da destabilizacija, (kon) federalizacija i dalja separacija Srbije nisu namera onih koji su ovaj predlog statuta pisali i usvajali.
Uopšte ne tvrdim da je dalje cepanje Srbije želja Bojana Pajtića i njemu bliskih funkcionera Demokratske stranke. A pogotovo ne Borisa Tadića, koji se, uostalom, dva puta zakleo na očuvanje ustavnog poretka, suvereniteta i teritorijalnog integriteta i kojem svakako ne može biti u interesu da cepa i slabi državu kojoj je na čelu. U čitavoj ovoj priči oko statuta ne treba isključiti udeo političke inercije, lakomislenosti, gluposti i pomodarstva. Ne radi se uvek o zaveri i izdaji - mada posledice često mogu biti slične.
Politika, razume se, nije fizika, nema u njoj „gvozdene nužnosti“ i neumitnih zakona, ali ni u politici nije sve samo stvar dobre volje, dogovora, marketinga i medijske prezentacije. Drugim rečima, postoji ipak neko iskustvo, neka logika i neka dinamika političkih i istorijskih procesa, i ta logika i to iskustvo, pored ostalog, kazuju da je - kada odmakne - proces stvaranja identiteta uglavnom ireverzibilan. Kazuju, takođe, da se dvočlane federacije obično raspadaju, i kazuju da se, nezavisno od nečije dobre volje stvari teško vraćaju u „normalu“, odnosno u početno stanje onda kada se zakotrlja lavina i zapati virus deobe, podele i raskola.
Začeci tog virusa, da se ne lažemo, već su prisutni u nekim vojvođanskim glavama i nekim strankama. A sa ovim statutom pomenuti virus bi dobio i svoje institucionalno utemeljenje, što bi, pogotovo uz izvesne spoljne impulse, omogućilo njegovo nekontrolisano širenje u evidentno slabom i iznurenom nacionalnom i državnom tkivu. U tom slučaju realno su moguća samo dva ishoda. Brza propast - ili, u najboljem slučaju, teška i neizvesna borba za opstanak i ozdravljenje. Da unutar vladajuće koalicije u odnosu prema predlogu vojvođanskog statuta ima dosta nejedinstva i kolebanja, može se zaključiti i po tome što upravo među glasačima i simpatizerima dve najveće stranke u koaliciji ima najviše neopredeljenih (27 u DS-u, odnosno 25,6 odsto kod socijalista), tj. onih koji nisu umeli ili nisu hteli da se o statutu izjasne. U svakom slučaju, očigledno je da je podvojenost najveća u Demokratskoj stranci, od koje, zapravo, odluka o eventualnom (ne) usvajanju statuta najviše i zavisi, i u kojoj po tom pitanju i može očekivati najviše polemike. Ali verujem da su čak i u DS-u svesni da bi ovaj predlog mogao biti ozbiljna jabuka razdora kako u vrhu tako i u „bazi“ stranke, te zato, po starom „dobrom“ srpskom običaju, maksimalno i odlažu suočavanje s tim problemom.
Piše: Đorđe Vukadinović, glavni urednik Nove srpske političke misli
Kraj
.jpg)
