Izvor: Blic, 30.Mar.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poludržava na 'probnom radu'
Poludržava na 'probnom radu'
U toku jednog ljudskog veka od nepune 84 godine nastale su i nestale tri Jugoslavije sa šest imena. Vršnjaci treće, SR Jugoslavije, tek su krenuli u treći razred osnovne škole, a moraće iznova da uče ime svoje države. Ta nova, četvrta zajednička država Srbije i Crne Gore neće se više zvati Jugoslavija, već sasvim jednostavno, a opet neodređeno - državna zajednica Srbije i Crne Gore. Buduća država, doduše, i neće biti država u punom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << smislu te reči, kao što joj i ime kaže, već provizorna i privremena državna zajednica, sa ubedljivo preovladavajućim konfederalnim svojstvima na 'probnom radu' od tri godine. Time će nestati i poslednja dvočlana federacija u svetu.
Gubitak imena Jugoslavija objektivno je najmanja šteta, jer je ono imalo opravdanje dok su u njoj bili udruženi južnoslovenski narodi. Ovako će bar novo ime upućivati na ravnopravnost dve stare države u njihovoj budućoj državnoj zajednici. Mnogo veću, teško nadoknadivu štetu predstavljaju snažno podgrejani nepoverenje i netrpeljivost između dva bratska naroda koji su prirodno upućeni na najbliže odnose saradnje i svakovrsnog zajedništva. Ako je istorija učiteljica života, trebalo bi se podsetiti na činjenicu da su sve tri dosadašnje, odnosno bivše Jugoslavije, nastale u dramatičnim unutrašnjim i međunarodnim okolnostima i kao proizvod nagodbe, odnosno odluka velikih sila. Uz to, sve tri su nastale na način koji nije bio ni legitiman ni legalan. Ustavotvorne skupštine prve i druge Jugoslavije izabrane su, odnosno odlučivale su o njihovom ustavnom ustrojstvu i državnom uređenju nelegalno.
I Ustav treće Jugoslavije (1992) takođe je donet na nelegalan način, suprotno važećoj ustavnoj proceduri. Te okolnosti, kao i nedemokratsko ustrojstvo i upravljanje tim državama imali su bitan uticaj na kvalitet i dužinu trajanja sve tri Jugoslavije. Na njihovom iskustvu u potpunosti se potvrdila čuvena izreka još čuvenijeg pravnika Valtazara Bogišića: 'Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi'. Nije, zato, dobar znak za budućnost državne zajednice Srbije i Crne Gore to što njen budući ustavni dokument (ustavna povelja) neće biti donet na legalan, ustavom propisan način. Nije dobro ni to što do sporazuma nisu mogle doći Srbija i Crna Gora, već su ga izdiktirali Evropska unija i SAD, i to (kakva ironija), preko naredbodavca NATO bombardovanja - Havijera Solane. Ali, u predloženoj proceduri stvaranja buduće državne zajednice dobro je bar to što će ustavnu povelju usvojiti skupštine Srbije i Crne Gore, a zatim je dostaviti Saveznoj skupštini, praktično, na proglašenje. Time se i u samom Sporazumu o principima odnosa Srbije i Crne Gore u okviru državne zajednice zvanično priznaje izvornost i primat državnosti i suverenosti Srbije i Crne Gore nad njihovom državnom zajednicom. Međutim, da bi te odluke republičkih skupština imale potrebnu legitimnost, za njih bi trebalo da glasa više od dve trećine poslanika u svakoj od skupština, bez obzira na to što u tom pogledu Sporazum ništa precizno ne predviđa, pa čak ni to da li bi skupštine trebalo da ga usvajaju. Skupština Srbije bi sigurno trebala, jer Sporazum nije potpisao niko od zvaničnika Srbije.A šta, u stvari, predstavlja koncept te buduće državne zajednice Srbije i Crne Gore? U političkom smislu, on je od velikih sila iznuđeni političko-pravni provizorijum sa probnim rokom od tri godine. On je, doduše, praktično jedino moguće privremeno kompromisno političko rešenje višegodišnje duboke krize u odnosima Srbije i Crne Gore, koju je u protekloj deceniji izazvao Miloševićev režim. Potpisanim Sporazumom Evropa i SAD nametnule su moratorijum na političke sukobe vladajućih elita Srbije i Crne Gore, čime verovatno doprinose i opštoj stabilizaciji na Balkanu. Najzad, ovim Sporazumom ni srpska ni crnogorska strana nisu politički zadovoljne, jer predstavlja kompromisno rešenje između njihovih nepomirljivih stavova i političkih platformi. Međutim, objektivno gledano, crnogorska vlast ima mnogo više razloga za radovanje, jer je u celini legalizovana sadašnja državna pozicija Crne Gore, koja je od federacije u poslednjih četiri i po godine faktički preuzela sve njene državne funkcije osim vojne. Uz to, dobila je i 'pola stolice' u međunarodnim organizacijama. Ali, zato nije dobila saglasnost na zaseban međunarodno-pravni subjektivitet, već samo 'pola stolice' i obavezana je da naredne tri godine ostane u predloženoj državnoj zajednici sa Srbijom. Takođe, crnogorskoj vlasti objektivno nije odgovaralo sprovođenje referenduma u maju ove godine, jer ne bi obezbedila neophodnu većinu koju bi zahtevala EU. S druge strane, federalni pregovarači napravili su suštinske ustupke u odnosu na koncepciju DOS-SNP o funkcionalnoj federaciji, naročito u ekonomskoj sferi (jedinstven novac, carine i sl.).
U ustavno-pravnom pogledu, predloženi Sporazum je osnova za jednu sasvim specifičnu i vrlo labavu državnu zajednicu u naredne tri godine. Za razliku od SRJ, koja je, po obimu funkcija i državnom ustrojstvu bila federacija sa elementima konfederalizma, buduća državna zajednica biće konfederacija sa elementima federalizma. Koji su elementi federalizma? To je, pre svega, činjenica da se Sporazumom predviđa postojanje zajedničkih organa vlasti (Skupština, predsednik zajednice, Savet ministara i Sud, kao i Vojska) i njihove nadležnosti u pet područja koja će biti bliže definisana ustavnom poveljom. To je i međunarodni subjektivitet te zajednice.
Kad je reč o konfederalnim svojstvima buduće zajednice, ona su dominantna u svim aspektima njene organizacije, odlučivanja i funkcionisanja. Pre svega, buduću ustavnu povelju nove državne zajednice trebalo bi da usvoje skupštine Srbije i Crne Gore, 'a ona se zatim dostavlja Saveznoj skupštini', što znači na proglašenje, a ne usvajanje. Uzgred, i to što se najviši pravni akt buduće zajednice ne zove ni ustav, ni osnovni zakon, već Ustavna povelja posledica je dominantno konfederalnog karaktera te zajednice. Uostalom, ta zajednica se i ne naziva državom.
Drugo, i Srbija i Crna Gora imaju pravo da posle tri godine pokrenu postupak promene državnog statusa, odnosno ad pokrenu istupanje iz državne zajednice putem referenduma na osnovu zakona države - članice, u skladu sa međunarodno priznatim demokratskim standardima. Doduše, ovde je ugrađen jedan dosta destimulativan pravni instrument koji se sastoji u tome da bi, ako Crna Gora istupi iz državne zajednice, Srbija bila sukcesor SRJ, odnosno država - članica istupanjem ne nasleđuje pravo na međunarodno-pravni subjektivitet. Treće, organi buduće zajednice biraju se na principu pariteta (izuzev Skupštine) i odlučuju konsenzusom. Tako, jednodomna skupština se bira na osnovu zakona država - članica, uz pozitivnu diskriminaciju poslanika iz Crne Gore i uz garantovanje zaštite od nadglasavanja manje države od strane veće. Savet ministara imaće pet članova, a predsedavaće mu predsednik zajednice, što znači da će obe republike u njemu imati po tri predstavnika. U Sudu će biti jednak broj članova iz obe države - članice, s tim što se u Sporazumu izričito kaže da će se 'u organima sudske i izvršne vlasti obezbediti ravnopravnost predstavljanja država - članica', što podrazumeva konsenzus u odlučivanju. Predsednika zajednice, odnosno Saveta ministara bira Skupština, što, opet, znači konsenzusom (bez nadglasavanja). Četvrto, Vojskom zajednice komandovaće Vrhovni savet odbrane sastavljen od tri predsednika i odlučivaće konsenzusom, a regruti će služiti vojni rok u svojoj državi - članici. Peto, u predstavljanju država - članica u međunarodnim organizacijama (OUN, OEBS, EU, Savet Evrope) obezbediće se paritet putem rotacije. Takođe, ne predviđa se postojanje jedinstvenog državljanstva, zastave, grba i himne buduće državne zajednice, što su bitna obeležja države. Najzad, u ekonomskoj sferi zadržava se postojeće stanje, to jest puna autonomija Crne Gore, a time i Srbije, u oblastima monetarnog, carinskog i spoljnotrgovinskog sistema, poreskog i bankarskog sistema. To je daleko ispod standarda Evropske unije koja ima zajednički novac, carine i sl. Do sada nije postojala država bez jedinstvenog novca i carina. Doduše, deklarativno se predviđa da su 'države članice odgovorne za neometano funkcionisanje zajedničkog tržišta, uključujući slobodno kretanje ljudi, robe, usluga i kapitala'. Reč je, naravno, o suštinskoj protivrečnosti, o političkoj deklaraciji iza koje sledi stav da će se 'harmonizacijom ekonomskih sistema država - članica sa ekonomskim sistemom EU (ne međusobno - S.V.) obezbediti prevazilaženje postojećih razlika'. Zatim, da će EU pomagati i nadgledati taj proces i da će, uporedo sa ustavnom poveljom, biti razrađeni modaliteti ostvarivanja ovoga procesa. A, onda sledi stav da ako jedna država-članica smatra da druga ne ispunjava obaveze iz Sporazuma u pogledu funkcionisanja zajedničkog tržišta i harmonizacije trgovinske i carinske politike, ima pravo da pokrene to pitanje kod EU u cilju preduzimanja odgovarajućih mera. A, spektar disciplinskih ekonomskih i drugih mera EU i SAD, kojima se naša suverenost bitno ograničava, dobro je poznat i veoma je širok i moćan.
Posebno pitanje su rokovi i procedure koji su predviđeni Sporazumom. Naime, do sredine 2002. trebalo bi da se skupštinama Srbije i Crne Gore dostavi na raspravu predlog ustavne povelje, a da ona, kao i izmene, odnosno, novi ustavi Srbije i Crne Gore budu usvojeni do kraja 2002. To je isuviše kratak rok, pre svega za ustavnu reformu u Srbiji, koja će biti u znaku velikih razlika i političkih sukoba, ne samo između vlasti i opozicije, već i između DOS i DSS. Teško je, takođe, verovati da će ustavna povelja biti pripremljena do sredine ove godine. Kad je reč o proceduri, Sporazum sasvim ignoriše važeću ustavnu proceduru za promenu Saveznog ustava, odnosno državnog uređenja SRJ. Tako ćemo opet dobiti nelegalan, oktroisani ustavni akt, faktički u režiji EU i SAD. A, što se tiče krajnjeg rezultata trogodišnjeg 'probnog rada' buduće državne zajednice, on će bitno zavisiti od istovremenog dejstva nekoliko faktora. Prvi je ponašanje vlasti u Srbiji i Crnoj Gori, njihov odnos prema ostvarivanju zajedničkih funkcija. Verovatno je da će se obe vlasti ponašati pristrasno u svoju korist, odnosno da će jačati državna i ekonomska autonomnost i Srbije i Crne Gore. To je prirodno svojstvo svake vlasti, koja je u prilici da sebi potčini drugu, slabiju vlast, a to će biti vlast državne zajednice.
Može se, doduše, očekivati da eventualna izborna pobeda SNP u Crnoj Gori bude faktor stabilizacije i očuvanja buduće državne zajednice, pod uslovom da se u Srbiji uspostavi demokratska vlast koja će Crnu Goru tretirati kao ravnopravnog državnog partnera. Drugo, na budućnost i karakter te zajednice veoma će uticati politička EU i SAD, od čije svakovrsne pomoći i raznih uticaja bitno zavise i Srbija i Crna Gora. I, najzad, karakter i domet društvenih reformi u Srbiji i Crnoj Gori takođe će pozitivno, odnosno, negativno uticati na sudbinu njihove državne zajednice. Može se, naime, dogoditi da život provizorne zajednice Srbije i Crne Gore, pod patronatom EU, potraje taman toliko dok i Srbija i Crna Gora, odnosno njihova državna zajednica, ne steknu uslove za prijem u EU. A, onda će sada izrazite razlike i borba za klasični državni suverenitet, postati suštinski bespredmetni. To bi za našu budućnost, verovatno, bilo i najbolje rešenje. Piše: Slobodan Vučetić
