Izvor: Politika, 23.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poljupci za Ednu
Osobe s hendikepom odlični glumci, sposobni i za druge poslove
Igrajući „Malu princezu” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, zajedno s profesionalnim glumcima i đacima iz redovne beogradske Osnovne škole „Vuk Karadžić”, osobe ometene u razvoju uspele su pre neko veče da emocije sa scene prenesu i na publiku. Mnogima su potekle suze kada je jedan od „glumaca” Lale s bine slao poljupce svojoj velikoj ljubavi Edni koja više ne može da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << govori i teško hoda.
– Moja Edna je kao šestogodišnja devojčica govorila tri jezika: srpski, francuski, nemački. A onda je obolela od tumora na mozgu. Tako je pre 26 godina sve stalo. Postala je nepokretna, zaustavljen je njen razvoj. Uz veliki trud ipak je prohodala. Završila je redovnu osnovnu školu koju je duže pohađala zbog druženja nego zbog učenja. Ona se do pre pet godina samostalno kretala, išla je u kupovinu, prala sudove, kuvala kafu, čaj, pripremala špagete i neka druga jednostavnija jela. Ali je bila usamljena sve dok pre desetak godina nije otišla u Društvo za pomoć osobama ometenim u razvoju Stari grad. Do tada me je često pitala: „Mama da li ću ja ikada imati dečka?” Želja joj se ispunila – priča sa suzama u očima Amira Rebronja.
Porodica Rebronja živi u Banovcima i Edna je sama gradskim prevozom dolazila do centra Beograda gde se nalaze prostorije Društva. Da bi stigla menjala je tri autobusa. Tu je upoznala Ratka Vukobratovića Laleta. Bila je to ljubav na prvi pogled,
– Pripremali su u Domu sindikata predstavu za Dan invalida. Došla sam tamo i videla moju Ednu i jednog mladića kako se drže za ruke. Prišli su mi i ona mi je rekla: „Mama, ovo je moj dečko”. Lale me je poljubio, rekavši mi: „Vi ste sada moja tašta”. Uživala je u svojoj ljubavi do pre pet godina kada se šlogirala. Bilo je opet kritično. Prognoze loše. Ali Edna je uspela. Samo što više ne može da govori. Lale je posećuje kada ima ko da ga dovede – kazuje Amira.
Glumom i kretanjem po sceni u predstavi „Mala princeza” ometeni u razvoju ne samo da su pre neko veče izmamili aplauze i ovacije gledališta već su premašili i očekivanja mnogih defektologa i lekara.
– I stručnjaci su iznenađeni, jer, po teoriji, veoma je teško da ovako budu uigrane mentalno ometene osobe. A u „Maloj princezi” igraju upravo mentalno hendikepirani starosti od 16 do 40 godina – objašnjava Dejan Kozić, predsednik Društva za pomoć osobama ometenim u razvoju Stari grad.
Balerina Narodnog pozorišta u Beogradu Jovana Mirosavljević prvi put je radila predstavu s hendikepiranima.
– Njima ništa nije teško. Pozitivni su i veseli. Neshvatljivo je s koliko entuzijazma i odgovornosti oni svemu ovome prilaze. Koliko puta samo moje kolege pogreše tekst, kasne na probe. A oni nikada nisu zakasnili i na probe su uvek dolazili spremni. Postidim se kada vidim njih – priča Jovana.
U Društvu su nam otkrili tajnu da su i na pripremama za ovu predstavu glumcima, kada zaborave tekst, šaputali njegovi štićenici. Dejan Kozić kaže da hendikepirani nemaju tremu, da s neopisivom lakoćom „ulaze” u likove. Neretko su veoma obdareni za mnoge oblasti. Samo s njima treba raditi. Bitno je kako se i koliko pripremaju za aktivnosti koje ih očekuju.
U ovom društvu i drugim sličnim društvima osobe ometene u razvoju uče da pripremaju hranu, da koriste alat, da slikaju, plešu, glume"
– Maksim Hmeljevski, recimo, božanstveno svira klavir, dok Bojan Skraber divno peva – kaže Ana Kozić, koja vodi muzičku radionicu za ometene u razvoju.– Svi oni vole da pevaju. Rado dolaze na moje časove. Tu pričamo o instrumentima, muzici" Zatim im puštam muziku, pre svega, filmsku i klasičnu. I na kraju časa oni biraju muziku i plešu. Vodim ih i na koncerte. Bili smo na koncertu Hulija Iglesijasa, Marije Šerifović" Vole Madonu. Slušaju oni i narodnu muziku, ali najviše vole starogradske pesme.
Najveći broj osoba sa umanjenim sposobnostima žive izolovano. Ne druže se s takozvanim normalnim svetom. Ne rade i ne zarađuju. Još ima mnogo onih koji gotovo i ne izlaze iz kuće.
– Problem je što u našoj zemlji ometeni u razvoju idu u specijalne škole umesto da pohađaju redovne škole. U zapadnom svetu su odavno shvatili da hendikepirani mogu dobro i veoma dugo da obavljaju jednolične i jednostavne poslove koje ne mogu, bar ne tako uspešno i dugo, da rade takozvani normalni ljudi. Ujedno im je to i terapija, pa su im vremenom lekovi sve manje potrebni. A kada rade i zarađuju smanjuju se i troškovi države – veli Dejan Kozić.
I nada se da će uskoro sve firme u Srbiji biti stimulisane da zaposle osobe poput amaterskih glumaca koji su izveli pomenutu predstavu u JDP-u.
Aleksandra Brkić
[objavljeno: 24/11/2008]
