Izvor: Politika, 05.Jan.2015, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Politika” u ramu u kafani kod Guje i Cice
Neobičnosti užičkog etno-restorana „Konak” ušle i u japanske turističke kataloge
Užice – I ove badnje večeri paliće se badnjak i okupljati mnogi prijatelji na tradicionalnoj besplatnoj večeri u neobičnoj kafani „Konak“ u Užicu. Jednoj od poslednjih u ovom gradu, nekad krcatom starim kafanama, koja tradiciju dosledno neguje. Jedinoj gde se, kao u davna vremena, „Politika“ još uvek može čitati raširena u drvenom ramu.
Čita tako ove novine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gazda kafane Dragan Joksimović zvani Guja dok ga, kao da je gost, rakijom iz čokanja poslužuje supruga Dragica poznatija kao Cica. Njih dvoje otvorili su ovaj etno-restoran „Konak“ pre jedne decenije, pa ga neobičnostima muzejske vrednosti opremili: od knjiga starih skoro vek i po, ogledala kome je 120 leta, prastarih kućnih predmeta i svačega drugog do, evo, rama za „Politiku“.
– Uvek sam se, putujući Srbijom, zanimao za nešto posebno i tradicionalno. Tako sam pre nekoliko godina u okolini Kruševca kod jednog majstora korpara video starinske ramove od lakog drveta za novine, kakvi su se nekad koristili kod berbera i u kafanama. Kupim od njega četiri takva rama za 60 evra i to mi je stajalo negde na terasi. Nedavno rešim da jedan od njih upotrebim, uredim ga i očistim, pa u njega sada stavljam „Politiku“ da je gosti „Konaka“ čitaju. Ona se, kao najstarije novine, odlično uklapa u ambijent ovog restorana – priča nam o tome Dragan.
Istrajavaju Guja i Cica u nameri da im kafana bude drukčija od svih. Otuda na zidovima „Konaka“ te u kafanskim ormarima i škrinjama stvari prastare. Tu je, uz ostalo, požuteli Novi zavet iz 1870. godine u prevodu Vuka Karadžića i izdanju Britanskog inostranog bibliotekarskog društva u Beogradu. Zatim ogledalo korišćeno s kraja 19. veka, dotrajali predmeti iz starih zanatskih radionica (svrdlo, rende, srp) i seoskih domaćinstava (lampa petrolejka, pegla na žar, pržun za kafu, stupa i tučak, preslica), čak i jedne mamuze od pukovnika solunca Milana Kovačevića. Zidove, naravno, krase vezene „kuvarice“ od platna s različitim porukama: „Dođe vreme, sazreće klas, verna ljubav sjediniće nas“, „Svirajte nam do beloga danka, evo vama cela stotinarka, neka znade moja mila Anka da to plaća sve Narodna banka“...
– Deo tih stvari je od naših predaka. Draganov deda po majci Nićifor Kovačević, koji je držao kafanu u Bitolju i bioskop „Makedonija“ a zabavljao se sa Itom Rinom, imao je mnogo starinskih predmeta i posuđa. Nešto od starina koje čuvamo otkupljivali smo po Srbiji. A u sve to uklapamo i kafanski jelovnik, s narodnim jelima kakva su pravile naše bake i majke. Gosti u „Konaku“ mogu, pored ostalog, pojesti sarmu, prebranac, svadbarski kupus, sarmicu u vinovom lišću, kačamak, uštipke, proju, gibanicu, pite gužvare i mnoga druga jela – nabraja gazdarica Cica.
Razni ljudi svraćaju ovde, a neretko tokom boravka u užičkom kraju i stranci: Japanci, Švajcarci, Litvanci, Rusi i drugi. U knjizi utisaka u „Konaku“, recimo, ima i poruka na japanskom pismu, a uz svoju je jedan Japanac nacrtao i Karađorđevu šniclu. U nekom japanskom turističkom katalogu o zapadnoj Srbiji stoji slika restorana „Konak“ u Užicu sa cenom ovdašnjeg specijaliteta kuće „mešano meso konak“ od 1.400 dinara. A jedan mladi Švajcarac je u ovoj kafani zaprosio svoju životnu saputnicu Užičanku. Gosti posvete domaćinima ispisuju i na platnenim salvetama, kao što je uradio Milenko Čurović, ili im napišu i posvete pesmu kao što je, čitamo ovde, učinio gost potpisan kao šlager pevač i zabavljač Ljubiša Popović.
B. Pejović
objavljeno: 06.01.2015.
