Izvor: Danas, 10.Avg.2015, 22:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Policijska istraga epidemija
Pre šest meseci, tokom desetak dana februara, naša javnost je bila snažno zaokupljena epidemijom navodnog trovanja školske dece u bačkoj varošici Šajkaš. Mediji su svakodnevno donosili fotografije policijskih vozila parkiranih pred školom i policajaca u samoj školi.
Službena lica su od učenika, roditelja i nastavnika naizmenično pokušavala da "izvuku priznanja" (?) ne samo u školi, kao mestu "inkriminisanih radnji", već i u policijskoj stanici. Sreća je što, osim >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << strogosti, nisu primenili silu, jer bi, kako nas uči neslavna politička istorija, bili zatrpani lavinom samooptuživanja.
Najapsurdnije je što su od samog početka bili potpuno skrajnuti epidemiolozi, kao jedini pozvani i stručno obučeni da deluju u takvoj situaciji. Da ih je neko pitao, saznao bi o nizu sličnih primera, recimo o epidemiji među decom istog uzrasta kojima je dobronamerna doktorka pre vakcinacije previše naglašeno istakla kako bi mogli da imaju lake i prolazne simptome. Umesto da ih time umiri, još više ih je uplašila, te se onesvestila devojčica kojoj je igla upravo bila u nadlaktici, zatim njene tek vakcinisane drugarice, a onda i one koje su stajale u redu.
Ta epizoda, kao i šajkaška drama, imala je sve bitne karakteristike epidemije stanja poznatog kao masovna histerija, a naziva se još i kolektivni psihogeni poremećaj, masovna psihosomatska reakcija, prenosivi konverzioni poremećaj, itd.
Zašto se sada vraćati na tu temu? Jedan razlog je što su krajem zime emocije bile suviše usijane. Roditelji su i samo pominjanje masovne histerije doživljavali kao optužbu da su im deca ili glumila ili poludela, ne shvatajući da je reč o relativno čestoj reakciji nesvesnog podražavanja. S druge strane, prosvetne i zdravstvene vlasti su, uz policiju, deset dana "lovile veštice". Stvorena atmosfera napetosti dozvolila je da se čuje "glas naroda", već frustriranog opštim stanjem u društvu, pa su se hiljade po pravilu negativnih komentara kretale u rasponu od zamerki "razmaženoj" deci i "popustljivim" roditeljima, preko razornih kritika školskog sistema do paranoidnih sumnjičenja o skrivanju krivaca.
Drugi, mnogo važniji razlog predstavlja okolnost da policija preuzima posao zdravstvenih radnika. Tako je u uskršnjoj epidemiji trovanja hranom u staračkom domu blizu Čačka stručnjacima nadležnog zavoda za narodno ("javno") zdravlje dozvoljeno uzimanje uzoraka hrane, ali su u pravom epidemiološkom istraživanju dominirali policajci. Ponavlja se, dakle, šajkaško iskustvo da vlast ne veruje stručnjacima, a narod ne veruje vlastima.
Stoga je korisno podsetiti se prakse u "velikoj" Jugoslaviji, kada se pitanje nadležnosti nije postavljalo čak ni u politički vrlo delikatnim situacijama. Jedan od mnogih primera odnosi se na veliku epidemiju u regionalnom centru s mešovitim stanovništvom, kada su epidemiolozi posumnjali da je centralni vodovod namerno zagađen, ali su posle detaljne provere zaključili da je u pitanju nemar. Mada je vrlo verovatno da su organi bezbednosti pratili situaciju, nisu im se direktno obraćali, već su (ukoliko su se uključivali) bezbednosnu proveru obavljali neprimetno. Treba li dodati: i obostrano uspešno.
Važna pouka je da je ne samo dobro već je i jedino normalno da svako radi posao za koji je obučen. Sezona epidemija crevnih zaraza, čiji vrhunac obično usledi krajem leta, pokazaće da li je policijsko istraživanje epidemija samo prolazna greška ili novoutvrđena politika.
Profesor univerziteta, epidemiolog
