Izvor: Politika, 17.Jul.2010, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pojeo bi brdo slatkiša
Siromašna romska deca, tako i Emin, maštaju da kada porastu budu mnogo srećnija od roditelja zato uče i žele da rade
Emin ima osam godina. Završio je prvi razred osnovne škole. Voli što ide u školu, jer da nije bilo dobrih vaspitača u Svratištu ostao bi nepismen. Najviše mu se dopada matematika, lako računa, a najteži predmet, za sada, mu je s jezik. Razlog je jednostavan: u kući i sa familijom govori romski. Kaže da je dobar đak. Sad, kad je na raspustu, prepušta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se igri sa decom u Svratištu.
Odrasta na beogradskim ulicama. Vreme provodi kada je raspoložen ili nema ni dinara u ѕepu u prošnji, a novac koji „zaradi” odmah nosi majci da bi kupila njihovoj mnogočlanoj porodici hranu. Devetoro ih se smestilo u tri omanje prostorije koje su napravljene na brzinu od starih cigala. Krov je od ter-papira, sa ponekim crepom koji pridržava papir. Tu živi sa majkom, dva brata i malom sestrom u dve prostorijice, a u trećoj su rođaci koji nemaju gde da stanuju.
– Baš je tesno kada smo svi na okupu. To je, ipak, veoma retko. Mama ne radi ništa, čuva sestricu, ali zato nas trojica idemo da prosimo. Čim dobijem malo novca, trčim kući da dam majci ili usput kupim mleko i hleb. Kad god može ona nam nešto skuva, ali je to obično ono što može da navi od to malo novca zarađenog prošnjom, a ne ono što bismo rado pojeli. Emin zato kaže da mu je najveća sreća što je saznao da postoji Svratište u koje dolazi redovno, jer tu m ože uvek da pojede skuvano, da se okupa, presvuče i odmori od boravka na ulici.
Emin kaže da je hrana u Svratištu super. Uvek je lepo pripremljena. Sve voli, a najviše od svega – makarone s mesom.
Deca koja dolaze u Svratište vole slatkiše. Zato je usledilo moje pitanje:
– Da li voliš slatkiše?
– Kako da ne! Obožavam ih. Sve volim: čokoladu, bombone, keks, kolače, a najviše torte.
Emin se pomalo i stidi kada kaže da prosi. Više bi voleo da to ne mora da čini, ali kada je siromaštvo deo njegove svakodnevice ne čudi što mora da se odluči da pruži ruku i zamoli da mu neko nepoznat da koliko može.
– Ima ljudi misle da prosimo iz hira. Ne znaju da to nije tačno. Ja zaista prosim što moram i nemam izbora. Zato želim dase školujem i da radim kad porastem da ne bih morao nikada više da prosim.
Ni njegovoj braći nije lako da stoje na suncu čekajući da li će neko da se smiluje na ispružene ručice. Obično su jedno drugom na oku, ne udaljavaju se i kada prose da se ne bi dogodilo da neko od njih ima problema. Nije se do sada desilo da ih je neko grdio što to radnje, ali im je najteže kada ljudi mirno prolaze.
Snežana Prljević
----------------------------------------------
Deca sve pamte
Svoj prilog možete da uplatite na žiro račun:
205-127261-97 Komercijalna banka na ime Centar za integraciju mladih sa naznakom Politika;
SMS-om na broj 1019 (samo za korisnike mts mreže). Cena 25 dinara (PDV uključen u cenu).
Sva prikupljena sredstva namenjena su održavanju i razvoju projekta „Svratište za decu ulice.
objavljeno: 18/07/2010
