Izvor: Glas javnosti, 05.Avg.2009, 02:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pohara identiteta
Nije nepoznato da režimi raznih vrsta od kada je sveta i veka troše veliku energiju i ogromna narodna blaga kako bi imali svoje istoričare, pisce, glumce i druge javne ličnosti koje im, sa pozicija navodne „struke i nauke“, podupiru političke položaje i vladavinu.
Ne treba ići u daleku prošlost. Vredi se vratiti samo nekoliko decenija unazad i proanalizirati ulogu komunističkih intelektualaca u vremenu najvećih nesloboda i komunističke tiranije. Koliko je danas onih koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << su doktorirali na tekovinama NOB, socijalističke revolucije ili Brozovog „misaonog“ doprinosa razvoju vinogradarstva? Koliko je danas onih koji kao zmija noge kriju svoje doktorate i knjige na kojima su u vreme jednopartijskog sistema sticali društvene pozicije i obezbeđivali privilegije? Mnogi ne mogu da veruju da ih je i danas zamašan broj na univerzitetima ili naučnim institutima.
Takva praksa je nastavljena u Crnoj Gori kako za vreme dok je bila u zajedničkoj državi sa Srbijom tako i nakon sticanja nezavisnosti. U javnost je, negde u avgustu 2004. godine, procurela informacija da je Vlada Crne Gore 2002. godine sa jednom vašingtonskom propagandističkom agencijom, o trošku građana Crne Gore, zaključila ugovor o izradi projekta za pripremu novog identiteta „potpuno drugačijeg od Srbije“, kako je navedeno u predmetu ugovora. Jednostavno, neophodno je bilo da se Srbijanci i Crnogorci što više razdvoje pronalaskom, tj. izmišljanjem što većeg broja različitosti. Nije teško pogoditi zašto je to bilo potrebno u tom trenutku.
Nema spora da su i Srbija i Crna Gora istorijski bile dve međunarodno priznate države. Nije sporno ni to da su postojale dinastije Karađorđevića, Obrenovića i Petrovića. Nije nepoznato da su te dve tadašnje srpske države bile bratske po svemu. Možda najbolje o te dve tadašnje srpske države svedoči vanredno značajan, a u Crnoj Gori totalno prećutan zbornik dokumenata pod naslovom „Odnosi Srbije i Crne Gore od 1804. do 1903. g.“, koji je priredio Petar Popović, a objavila Srpska akademija nauka krajem 80-ih godina 20. veka. Kome nešto nije jasno o tim odnosima veoma lako, kroz primarne istorijske izvore, može da dođe do istinitog zaključka. U Crnoj Gori je ta knjiga, upravo radi pohare identiteta, prećutana.
Crna Gora i Srbija su egzistirale kao dve države, ali nijedna od njih nije bila antisrpska. Nepojmljivo je bilo da se pomisli, a kamoli da se život u Crnoj Gori izgrađuje na antisrpskim osnovama i na stravičnim optužbama protiv Srba iz Srbije. Ni jednoj ni drugoj državi nije bilo teško niti primereno da izgrađuju različite identitete. Čak i kad se nisu razumeli ili kada su iz ličnih i dinastičkih razloga zazirali jedni od drugih, vladari Crne Gore i Srbije su bili Srbi pošto nisu ni mogli ni hteli da budu nešto drugo. Danas je, nažalost, situacija potpuno drugačija.
Nema sumnje da se do toga došlo višedecenijskom smišljenom, sistemskom i sistematskom poharom srpskog identiteta Crne Gore. Ne sme se zaboraviti da veliku zaslugu za to snose, pre svega, komunistički političari i oni intelektualci koji su im, u suštini, za trice i kučine svojski služili i koji to i danas čine u Crnoj Gori. Dovoljno je pomenuti Branka Pavićevića, Radoja Pajovića, Mijata Šukovića, Radoslava Rotkovića, kao i njihove sledbenike Šerba Rastodera, Živka Andrijaševića, Zvezdana Folića, a pokojne ovom prilikom neću pominjati.
Milovan Đilas kao poratni „otac crnogorske nacije“ je negde pri kraju života rekao, a nije bio čovek bez iskustva u tom pogledu, da je opasno nasilno gurati klatno srpstva ili crnogorstva u jednu ili u drugu stranu. Po nekim čudnim zakonima, ono je uvek odlazilo na suprotnu stranu od one u koju su ga kreatori gurali.
