Izvor: Danas, 08.Avg.2014, 12:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Podsmevanje vrlini i osvešćivanje
Ne može se dekretom ukinuti ljudska potreba traganja za smislom, makar i bilo jasno da se najčešće samo radi o plemenitom tumaranju kroz lavirinte svakodnevice. Čovek oblikuje svoje vreme rukovođen često zamagljenim željama, ali i nedvosmislenim potrebama. Još u sedamnaestom veku Tomas Hobs je opominjao da „lični interes dominira ljudskim ponašanjem“, te da su hvale vredna nastojanja antičkih mislilaca da se „političke zajednice oblikuju prema idealu ljudskog savršenstva, samo >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << beskoristan utopijski san“.
Pa opet, Francuska revolucija, nastala vek kasnije, dočekana je širom sveta kao snažan podsticaj političkim pokretima za jednaka prava svima; jakobinska zastranjivanja ozbiljno su zatamnela tu jarku sliku prepunu teško dostižnih iluzija. A one tri reči: jednakost, bratstvo, sloboda, danas su samo beznačajan deo političke ikebane. Socijalističke revolucije ponovo su podgrejale nadu u ostvarenje snova o socijalnoj pravdi, ali su neshvatljivi masovni zločini počinjeni u ime lažne odbrane te ideje, ekonomska neefikasnost i tragična tromost u traganju za odgovorima na napade iz sve surovijeg okruženja, dokrajčili takvu utopiju.
Sa histeričnom radošću, demokratije zalazećeg sunca vratile su istoriju na osnažene grane klasnih nejednakosti, utemeljujući pohlepu kao jedini i vrhovni ljudski pokretački mehanizam. U ovaj milenijum svet je uplovio sa novim milionima poniženih; više se niko ne zariče da će biti ispravljene nepravde, a da nove neće biti učinjene. Nepravda je postala pravilo kojeg se više tlačitelji ne moraju stideti. Srećniji narodi na vreme su obavili svoje prljave istorijske poslove, sada mogu sa agresivnom pritvornošću drugima da dele nekorisne lekcije. Koji su već mnogo zaostali i sa takvim znanjem stići će poslednji na cilj. Ako uopšte stignu. Oni koji su tako brutalno prisvojili imperijalno pravo da svetu propisuju pravila ponašanja, svoj prezir prema ostalima više ne žele ni da prikrivaju. Varvarske horde tako su opet dobile savremene kostime.
I, najzad, gde smo u tom vremenskom kolopletu i pometnji mi, građani sve manje države Srbije? Kakve snove mi sanjamo? Jesmo li umorni od upinjanja da drugima dokažemo kako je nužno da razumeju u čemu su, prema nama, pogrešili i još uvek greše? Ili se, kao i obično, delimo i razdvajamo, nesposobni da ustanovimo bar jednu stvar koja nas spaja, nesposobni da izaberemo sopstvene, odgovorne političke zastupnike.
Kakav nam primer pružaju oni koji sebe smatraju političkom elitom? Koliko poštuju zakone koje sami donose? Da li su zaista ozbiljni, kada se uzdaju u to da su dorasli postavljenim zadacima ili samo veruju da su iznad svih pravila? Ako je, prema nekim procenama, jednoj maloj političkoj stranci potrebno bar 500.000 evra na godišnjem nivou, koliko onda troše velike stranke? Koliko i od koga dobijaju? Ali ne sme se javno iznositi način finansiranja stranaka, to je jedina stvar u kojoj se sve političke grupacije slažu! Kako se uopšte boriti sa korupcijom, ako već ima toliko „dobrotvora“ koje treba štititi? Ko sprečava poreske organe da preduzmu prinudnu naplatu od nekih domaćih bogataša zbog ogromnih poreskih dugova, a predano prete zbog 1.400 dinara? Koliko košta nedodirljivost? Šta uopšte očekivati od takvih državnih organa koji se usuđuju da skandalozno saopšte kako ne znaju imaju li 30.000 ili 100.000 vozila? Biće da je Hobs, ipak, bio u pravu i da „alternative nema“ uvek kada je u pitanju lični interes.
Ovo je doba opake sumanutosti, u kojem skoro sva ljudska pravila prestaju da važe, ukinuta je bilo kakva skala vrednosti, a mi nemamo snage sebi da priznamo kako nismo u stanju da izgradimo novu! Pa, kakve tragove ćemo iza sebe ostaviti? Kao i svi koji budalasto snuju da će baš oni preživeti kada aeroplan bude tresnuo na ledinu.
Autor je dramaturg
