Izvor: Politika, 25.Jun.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Podelio zemljacima tri miliona evra
Milomir Glavčić je iz Kanade šest decenija nije bio u Srbiji, ali pomaže već godinama ljudima u nevolji, a pišu mu i iz Republike Srpske, Crne, Gore, Makedonije…
Kraljevo – Dragošu Pajeviću iz Jošaničke Banje i Slobodanu Gvozdenoviću iz Brvenika život će, uz nova kolica na električni pogon, biti lakši. Nisu skrivali sreću na dan kada im je ove darove uručio Radoje Glavčić. I, rekao je tada Radoje, kao i mnogo puta ranije u sličnim prilikama, „osećanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su mi pomešana zbog tuge što ste u najboljoj snazi doživeli nesrećnu sudbinu, a ponosan sam što vam u ime mog strica predajem ove poklone koji će vam biti od velike koristi“.
Ova pomoć samo je jedna od brojnih koje su u Srbiju stigle sa one strane okeana, iz kanadskog grada Nijagara Fals, od dobrotvora Milomira Glavčića, o kome smo mnogo puta pisali. A, te novinske priče u dnevnim, nedeljnim, lokalnim listovima... pa televizijske reportaže, uz njegovo izraženo dobročinstvo, stvorile su od ovog čoveka pravu humanitarnu instituciju. Poslednjih meseci Glavčić je zatrpan pismima sa tužnim sudbinama ljudi, porodica... i molbama za pomoć iz svih balkanskih krajeva. A telefon mu zvoni neprestano.
Milomir Glavčić se u dečačkim godinama otisnuo u svet, tamo teško radio i stvorio više nego što mu je potrebno. Pomagao je i ranije, čak i kad nije bio bogat. Bez obzira na to što svoj rodni kraj, selo Pope pokraj Jošaničke Banje, nije video šest decenija, jer toliko u Srbiju nije dolazio, po nekoliko puta godišnje darivao je 63 domaćinstva svojih rođaka. Svojim novcem gradio je u rodnom kraju crkve, puteve i druge objekte za svoje zemljake ispod Kopaonika. Baš ovih dana o njegovom trošku će početi i rekonstrukcija puta od Ibarske magistrale do sela Kovača, dužine oko tri kilometra... Uložio je Milomir u svoj rodni kraj oko tri miliona evra, i uvek ponavljao „ne pomažem radi javnosti i popularnosti, a radostan sam kad se neko tamo mom poklonu obraduje. Od toga živim danima i noćima sa osmehom na licu... Šta ću, takav sam čovek“.
Posle brojnih napisa u novinama, na njegovu adresu, u daleki gradić pokraj Nijagare, počela su da stižu pisma od pojedinaca iz raznih gradova Srbije, Republike Srpske, Crne, Gore, Makedonije…
– Dobijam već mesecima najmanje četiri, pet pisama dnevno, a na telefon se ne javljam ako na displeju ne prepoznam broj. U protivnom, razgovarao bih po ceo dan. U pismima pošiljaoci obično počinju sa „Dragi moj jedini spasioče...”. Pišu o svojim sudbinama, o teškim bolestima i skupim lekovima, o nedovršenim kućama, o kućama oštećenim u zemljotresu, o nemanju drva, a ide zima, o gubitku posla i gladovanju, o započetom biznisu i potrebom za mašinama, o dugovima... Pisao mi je jedan iz Crne Gore, veli dao pare da mu jedan kupi mini-autobus i prevario ga... Ni autobusa ni para, i traži pomoć od 20.000 evra. Pisao mi je jedan bračni par, traže pomoć da bi platili veštačku oplodnju, drugi iz Republike Srpske su propali u biznisu sa prodavnicom... Prete im zbog dugova. I tako redom, ja čitam i saučestvujem emotivno sa njima, a najčešće i ispisanim čekovima u iznosu od jedne do pet hiljada kanadskih dolara. Onima koji su daleko od mog „ambasadora“ Radoja ja, na osnovu uverljivosti u pismu, odgovorim, a kod drugih šaljem njega radi provere – kaže nam u telefonskom razgovoru Milomir Glavčić.
Neobični „ambasador“ Radoje Glavčić nam kaže da je često u misiji provere stanja potražioca pomoći.
– Kada proverim tačnost onoga što je u pismu napisano, ja šaljem neku vrstu izveštaja Milomiru a on onda donosi odluku i daje mi nalog za isplatu novca. Ponekad me zamoli i da proverim i da li je novac namenski utrošen. Eto, nedavno sam bio kod jednog da vidim da li je kupio mašinu za svoju radionicu za koju je dobio novac – objašnjava Radoje svoju ulogu u ovoj neobičnoj humanitarnoj organizaciji.
Pitali smo Milomira Glavčića koliko ima prevara i laži u pismima:
– Ne znam, ali mislim da ih je malo. Ja ne pomažem odlazak na letovanja, zimovanja, pogrešne investicije... Doduše, ponekad se i razočaram, izgubim volju, recimo, kada onome koga pomognem ne ostane para ni za poštansku marku pa ne pošalje ni pismo zahvalnosti, nego se ućuti, a takvih je najviše među mojima, bližnjima... – istakao je tokom telefonskog razgovora za „Politiku“ humanista Milomir Glavčić iz Kanade.
Miroljub Dugalić
objavljeno: 26.06.2011
