Izvor: Politika, 28.Apr.2014, 12:25   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Počast slavnom vojskovođi

Po­sto­je lju­di, kao vojvoda Stepa Stepanović, ko­ji ni­ka­da ne umi­ru. To su oni či­ja de­la osta­ju zlat­nim slo­vi­ma is­pi­sa­na u na­ci­o­nal­noj i svet­skoj isto­ri­ji, za­u­vek pri­sut­na u ko­lek­tiv­noj sve­sti po­to­ma­ka

Ča­čak – Na­čel­nik Ge­ne­ral­šta­ba Voj­ske Sr­bi­je i iza­sla­nik Vla­de Sr­bi­je ge­ne­ral Lju­bi­ša Di­ko­vić po­lo­žio je ju­če u Čač­ku ve­nac na grob voj­vo­de >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ste­pe Ste­pa­no­vi­ća i odao po­čast slav­nom voj­sko­vo­đi i ko­man­dan­tu Dru­ge ar­mi­je. Na­ša dr­ža­va je na ovaj na­čin obe­le­ži­la 85 go­di­na od smr­ti po­bed­ni­ka sa Ce­ra i So­lun­skog fron­ta, a sve­ča­nost kraj Ste­pi­nog spo­me­ni­ka na ča­čan­skom gro­blju po­če­la je him­nom „Bo­že prav­de”.

– Po­sto­je lju­di ko­ji ni­ka­da ne umi­ru, be­smrt­ni­ci. To su uvek i je­di­no oni či­je ide­je i de­la osta­ju zlat­nim slo­vi­ma is­pi­sa­ni u na­ci­o­nal­noj i svet­skoj isto­ri­ji, za­u­vek pri­sut­ni u ko­lek­tiv­noj sve­sti po­to­ma­ka. Zlat­na slo­va zub vre­me­na ne na­gri­za. Me­đu ta­kvi­ma, sva­ka­ko je i voj­vo­da Ste­pa Ste­pa­no­vić, ko­ji je sve svo­je fi­zič­ke, mo­ral­ne i du­hov­ne spo­sob­no­sti ugra­dio u čast i slo­bo­du svog na­ro­da – re­kao je ge­ne­ral Lju­bi­ša Di­ko­vić. 

Na­čel­nik GŠ je još jed­nom pod­se­tio na bli­sta­vu voj­nič­ku ka­ri­je­ru Ste­pe Ste­pa­no­vi­ća (1856, Ku­mo­draž – 1929, Ča­čak), ko­ja je tra­ja­la pu­nih 46 go­di­na, od 1874, kad je obu­kao uni­for­mu pi­tom­ca Ar­ti­lje­rij­ske ško­le, do 1919, kad se po­vu­kao iz ak­tiv­ne slu­žbe, „po­sto­ja­no ko­ra­ča­ju­ći tr­no­vi­tim ali več­nom sla­vom oven­ča­nim rat­nim sta­za­ma Srp­ske voj­ske”. U „al­ban­skoj gol­go­ti vi­de­la se Ste­pi­na pu­na ve­li­či­na, kao čo­ve­ka i kao ko­man­dan­ta”, is­ta­kao je ge­ne­ral, do­da­ju­ći:

– Ni­ko od nje­ga ni­je čuo jed­ne re­či žal­be, ni­ko­me se ni­je po­tu­žio i ni­ka­da ni­je klo­nuo. Sa­mo, če­sto mu se za­vr­te­la su­za u oči­ma ka­da je pro­la­ze­ći kraj le­še­va voj­ni­ka, ko­ji­ma je bio po­sut sav taj tu­žni put, na­re­đi­vao da se ne­zna­nim ju­na­ci­ma oda do­stoj­na po­čast, pri­pa­li vo­šta­ni­ca ili oba­vi sa­hra­na ka­ko do­li­ku­je hri­šća­ni­nu. Ste­pi­nim naj­ve­ćim uspe­hom sma­tra se pro­boj So­lun­skog fron­ta, ko­ji je iz­vr­ši­la upra­vo nje­go­va, Dru­ga ar­mi­ja.

Ka­da je ose­tio da se ze­malj­skom ži­vo­tu bli­ži kraj, Ste­pa je pre­dao su­pru­zi dva za­mo­tulj­ka s nov­cem. Je­dan za svoj po­greb, dru­gi za njen da­lji ži­vot.

– Re­kao je da že­li da bu­de sa­hra­njen u uni­for­mi i oda­brao or­de­nje ko­je će po­ne­ti u grob. Po­že­leo je da se ma­la kri­va sa­blja, ko­ju je kao ko­man­dant Še­stog pu­ka do­bio na po­klon od ofi­ci­ra 1898. go­di­ne, i od ko­je se ni­je odva­jao či­ta­vog ži­vo­ta, po­lo­ži na nje­gov kov­čeg kao naj­dra­ži dar ikad pri­mljen. U smrt­nom ča­su, na­preg­nuv­ši svu pre­o­sta­lu sna­gu, us­peo je da iz­u­sti sa­mo: „Po­la­zi­te na­pred.”

Upra­vo te dve re­či, na­gla­sio je ge­ne­ral Di­ko­vić, va­lja­lo bi „da­nas ima­ti na umu, mo­žda kao ni­ka­da pre”.

– Mo­ra­mo, svi za­jed­no i svak po­na­o­sob, sa­bra­ti na­še sna­ge, vr­li­nom is­pra­vi­ti i nad­vi­si­ti na­še ma­ne, i si­gur­nim ko­ra­kom kre­nu­ti na­pred, za pro­spe­ri­tet Sr­bi­je i do­bro­bit svih nje­nih gra­đa­na. I još jed­nu ži­vot­nu lek­ci­ju mo­že­mo da na­u­či­mo od voj­vo­de Ste­pe. Iako je, ne­sum­nji­vo, bio me­đu naj­za­slu­žni­jim lju­di­ma svo­ga do­ba, ostao je skro­man čo­vek, spre­man da se žr­tvu­je za svoj na­rod i svo­ju otadž­bi­nu, ne oče­ku­ju­ći na­gra­de i ne ma­re­ći za po­ča­sti i lič­nu ko­rist. Go­vo­rio je: „Iz na­ro­da sam po­ni­kao, on me je na­či­nio onim što sam, mo­ram se po­ko­ra­va­ti nje­go­voj vo­lji i slu­ži­ti mu do po­sled­njeg da­ha.”

Gvozden Ota­še­vić

objavljeno: 28.04.2014.

Nastavak na Politika...