Izvor: Politika, 22.Apr.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Počasna straža u batajničkoj crkvi
Običaj čuvanja Hristovog groba, star više od 500 godina, dalmatinski Srbi čuvaju u Batajnici, u crkvi Rođenja presvete Bogorodice
Šta je zajedničko svetom gradu Jerusalimu i dalmatinskom gradiću Vrlika? Oba mesta imaju čuvare Hristovog groba i po tome su veliki grad Jerusalim i mala Vrlika jedinstveni u svetu.
Otkud običaj čuvanja Hristovog groba u severnoj Dalmaciji, u gradiću smeštenom između planina Dinare, s jedne, i Svilaje i Kozjaka, s druge strane, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nije pouzdano utvrđeno. Dragan Pavlović i Miljenko Krunić iz Društva „Čuvari Hristovog groba” pokušavaju da nam tu misteriju objasne, ali i da nam opišu običaj koji danas neguju u batajničkoj crkvi Rođenja presvete Bogorodice.
„Po jednoj priči, neko od sveštenika bio je u Jerusalimu odatle je doneo običaj, a po drugoj su naoružani ljudi obučeni u posebne štitili narod za vreme obreda u Veliki petak. Sada takozvani čuvari Hristovog groba nose drvene puške, a u starini su one bile prave”, kaže Pavlović.
Čuvari Hristovog groba učestvuju u liturgijama na Veliki petak, Veliku subotu i Vaskrs. Dragan i Miljenko objašnjavaju nam da se čuvari Hristovog groba sastaju na Veliki petak i tada biraju harambašu – čestitog i viđenog domaćina koji rukovodi ceremonijom. Harambaša je prvi među jednakima, on uvodi u crkvu čuvare Hristovog groba koji se raspoređuju severno i južno od takozvanog Hristovog groba – posebno ukrašenog stola na kojem je položena plaštanica koja predstavlja Hristovo spuštanje u grob, a koju sveštenici u svim hramovima iznose na Veliki petak. Dalmatinska počasna straža nepomično stoji pored Hristovog groba tri do pet minuta posle čega harambaša udarcem kundakom puške o pod crkve najavljuje da je došlo vreme za smenu straže i ulaze druga dvojica odmornih čuvara koji po utvrđenom redosledu smenjuju prethodnike. Grob se čuva sve vreme trajanja liturgije.
„Čuvari su uglavnom mladi ljudi, momci pred ženidbu ili tek oženjeni. Ja sam 1972. prvi put, u šesnaestoj, obukao nošnju čuvara Hristovog groba. Sada imam 55 godina i dogodine mogu i u penziju, posle 40 godina nošenja te uniforme”, našalio se Pavlović.
Počasnu stražu pred oltarom mogu držati samo pošteni mladići, bez mrlja u biografiji. Obavezno je da budu vernici, da poste, ispovedaju se i pričešćuju, a nošnju ne može poneti niko ko nije iz vrličkog kraja, tačnije, mora biti iz nekog od devet sela vrličke opštine. Običaj star više od 500 godina, Vrličani danas umesto u rodnom mestu, neguju u Batajnici, gde je veliki broj njih našao utočište posle 1995. godine i vojne operacije „Oluja”. Tradicija čuvanja Hristovog groba, za koju naglašavaju da ni u vreme Drugog svetskog rata nije prekidana, bila je po odlasku srpskog naroda iz Krajine u izbeglištvo zamrla desetak godina, da bi 2005. običaj bio obnovljen i od tada se upražnjava za Vaskrs u crkvi Rođenja presvete Bogorodice s blagoslovom vladike sremskog Vasilija.
„Počeli smo sa 12 čuvara, prošle godine smo ih imali 29, a ove očekujemo njih više od 30”, kaže Pavlović.
Nošnja čuvara Hristovog je posebna, nosi se samo o Vaskrsu i vezuje se isključivo za ove vrličke vitezove. Teška je neverovatnih petnaest do osamnaest kilograma i bogato ukrašena. Sastoji se od kape ukrašene dinarima, crnom kikom i paunovim perom, košulje od belog platna sa zlatnim vezom, pantalona od tamnog sukna, krožeta, prsluka koji se oblači preko košulje, čerme, pašnjače, borbenog pojasa, pasa, dekorativnog kaiša, trlagana, jakne, čarapa, potkolenjača, kaiševa koji se vezuju iznad kolena i opanaka. Društvo „Čuvari Hristovog groba” poseduje autentičnu nošnju staru oko 200 godina koja se danas čuva u Etnografskom muzeju u Beogradu. Za nošnju novijeg datuma brine se Miljenko Krunić. On sa bratom izrađuje čerme, pašnjače, potkolenjače, dok su žene zadužene za šivenje i vez.
„Nošnja se radi ručno i treba mnogo vremena za njenu izradu, godišnje možemo da napravimo svega osam primeraka. Najvredniji deo nošnje je čerma, prsluk ukrašen srebrnim tokama koje štite od udaraca sablje. Čerma je nekada bila obeležje dobrostojećih domaćina i nije svako mogao da je ima. Zanimljiva je i pašnjača koja štiti stomak od uboda nožem. To je kožni pojas u četiri sloja, svaki debljine oko tri milimetara. Za pašnjaču se zadevaju kubure i jatagan. Čuvari se opasuju nekoliko puta oko struka šarenim pojasom, čiji desni kraj pada i seže do ispod kolena. Pojas je vrlo čvrst i mogao je nekada poslužiti junaku da se negde popne pomoću njega, ako zatreba. Danas bi se, na primer, tim pojasom mogla kola šlepovati, toliko je jak”, ističe Krunić.
Tradicija je da čuvari Hristovog groba, posle Vaskršnje liturgije, zapevaju pesme svog kraja – ojkače. Ove godine najavljuju na Vaskrs, posle bogosluženja, u porti batajničke crkve, sabor Vrličana na kojem će biti i ojkača i guslanja i diplanja i gluvog kola. Imaju i jednu veliku želju: da vrate običaj čuvanja Hristovog groba u rodnu Vrliku.
„Moglo bi se na prste izbrojati koliko se ljudi vratilo na svoja ognjišta u Vrliku. Kada dođe 30 ljudi na liturgiju u crkvi, to je premija. Ipak, mi se trudimo da ne zaboravimo tradiciju svojih predaka. Izgubili smo sela, ali nećemo da izgubimo i običaje”, kaže Pavlović.
Jelena Čalija
---------------------------------------------
Običaj i među katolicima
Čuvanje Hristovog groba postoji kao običaj i kod katoličkog stanovništva iz Vrlike. Naši sagovornici smatraju da običaj potiče iz narodne tradicije Srba posle primanja katoličanstva.
„Kod katolika se obred čuvanja Hristovog groba ni po čemu ne razlikuje od našeg, osim što mi nosimo jaknu, trlagan, preko ramena kao plašt, a oni je oblače”, kaže Pavlović.
Članovi Društva „Čuvari Hristovog groba” objašnjavaju da ih posebno boli što je tradicionalna srpska narodna pesma ojkača zaštićena kod Uneska kao deo hrvatskog kulturnog nasleđa, a nošnja čuvara Hristovog groba kao deo hrvatske kulture.
objavljeno: 23.04.2011.
.jpg)
