Izvor: Danas, 16.Jun.2015, 09:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pobednici i bednici
Srbija je, opet, u raskoraku. Sadašnje vreme u jednom, a istorijsko sećanje u drugom pravcu, doprineli su skandaloznoj rehabilitaciji četničkog komandanta generala Mihailovića, čije su jedinice zverski, svirepo i jezivim pokoljima masovno ubijale život u Sandžaku.
Čičofili su po Adi Ciganliji tražili Dražu, a iskopali rehabilitaciju. Sudska odluka, u ime naroda, ne menja prošlo vreme, iako sad ni mrtvo slovo na papiru, ne počiva u miru. Iznova se otkriva koliko su >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << istorijski revizionizam i podmetanja očigledni, iako je logika nepotkupljiva nauka. Ali, na klerikalnom tenderu za rodoljublje, po ko zna koji put, srboljublje je zanat najstariji. Zato i naš javni život, neretko i umnogome, podseća na javnu kuću, u kojoj nacional-šovinisti imaju slobodan ulaz. Uz dobrodošlicu, u sve tri smene, na putu usvajanja fašizma kao religije, marširaju spodobe koljačkog smera. S rukama ogrezlim u krvi. Ne do lakata, nego do ramena.
Pijane bande kadre da kolju, siluju i kradu, pod genocidnim konceptom "homogene velike Srbije" imale su tokom Drugog svetskog rata na bivšoj tromeđi bez međa, najmračnije ciljeve. Po Dražinoj pismenoj zapovesti, odredi zloglasnog Pavla Đurišića, u saradnji sa javorskim i golijskim četnicima, izvršili su monstruozno etničko čišćenje muslimana u pljevaljskom, čajničkom i fočanskom srezu. Sledbenici kvislinškog generala, ciljali su da stvore Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Srema, Banata i Bačke. Da očiste državne teritorije, od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata. Naročito, likvidacijom muslimanskog življa u Sandžaku i čišćenjem Bosne od muslimana i Hrvata, da bi onda u tim krajevima doveli Crnogorce. Za Veliku Srbiju, nesagledivu na mikroplanu.
Za zajedničku državu, na dugom štapu i kanapu, bio je mamac. Nisu svi bili jednako organizovani. Dok su na Ravnoj Gori pevali "Spremte se, spremte", sandžački četnici su dokazivali da je smradu stolica i kama odskočna daska do čina. Bila je to osveta za aprilsku katastrofu. U tom cilju, Čiča je naredio najkrvavije akcije iz Polimlja, od Bijelog Polja ka Sjenici, sa zadatkom etničkog čišćenja Pešterske visoravni, od muslimana i Arnauta. Prema Đurišićevom izveštaju, u akcijama Limsko-sandžačkog četničkog odreda, ubijeno je desetak hiljada žena, staraca i dece. Strašila su danonoćno klala, strogo vodeći računa da se nijedno dete iz kolevke ne probudi. Sva muslimanska sela, u tri pomenuta sreza, su spaljena, a imovina uništena.
Četnici se nisu zadržavali, na sandžačkim zgarištima. Morali su, čim pre, da pale dalje. U monstruozne komade, s pucanjem i guslarskim pevanjem, koje se nije čulo od prejakog šenlučenja. Kao da je ispod jedne divlje šljive, oduvek bilo najviše jadnika, što su pali s kruške. Zato je po sramnom pravosuđu, njihova pobeda čista, kao reka krvavih suza. Kao nacistička pritoka, zbog koje, na onome što su počinili u Sandžaku, i Hitler može da im pozavidi. Izuzetak je Novi Pazar, pod komandom Aćif-efendije Hadžiahmetovića. Odbrana muslimana od zadajačenih četničkih hordi i biološki opstanak su kovertirani, zahvaljujući epizodnoj saradnji sa Nemcima. Uzalud su iz pravca Golije i Kopaonika, jalovim prepadima četnici neprekidno nišanili ušće Raške u Jošanicu. Povremeno i privremeno, bilo je i perifernih čarki. Međutim, sa četnicima su se mnogi kačili, ali su na kraju najviše (iz)visili najhrabriji Pazarci. Više od 1.500, (po)kupljenih od prodanih duša, sa kokardama, brže-bolje uglavljenim pod krov, na drugu vodu, streljani su na Hadžetu. Zbog šurovanja s fašistima, iako pazarska kolaboracija nije imala ideološke, nego vitalne motive preživljavanja.
No, za partizane, svaka majka nije od kajmaka. Naravno, u ime naroda. Pomamljeni četnici, naprečac presvučeni u partizanske uniforme, mazohistički su seirili. Nepodnošljivom lakoćom, pred kastriranu i prepariranu javnost, valunzima bezgranične mržnje još nameću krađu i rasprodaju istorije. Ne znaju, da četnički ožiljci ne zaceljuju, nego gnoje. Bez obzira što donedavno tri, a sad četiri države preko Sandžaka razvlače konopac. Pobednik ima najjaču petlju. Sve drugo su dražesno-razdražljivi bednici. Šampioni samoobmane. Jer, da se četnici nisu izdajnički raspištoljili, možda Srbija danas ne bi kuburila. Bar tamo, gde obećanja svanu, ne omrknu.
U mrtvoj trci: Ko živ, ko mrtav. Dražina rehabilitacija ima simbolički, a ne institucionalni značaj. Takva je karijera simbola kolektivnog nacionalnog posrnuća. Kao i srpske diskrepance, sa istorijske distance. Gde se ćuti godinama, ne sviće decenijama. Malo je sudnji dan, za njihove krvave zločine
