Izvor: Glas javnosti, 28.Dec.2009, 10:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plesači na zebri
(Odlomak iz "Dnevnika jednog") Dođe dan kad je i prelazak preko ulice neviđena avantura. Starac stoji. Da li da zakorači na zebru? I baš sad se osmelio zaškripaše točkovi, zapišta truba. Starcu nemoć ne dozvoljava da potrči, pleše korak napred, dva koraka nazad. U njemu plešu balkanski i svetski ratovi i sve godine svirepog iskustva. Pokreti su mu komični i ljupki. On još ume da pređe ulicu, ali to valja i dokazati.
Evo na zebri uz kafanu "Kalenić" smelog plesača. >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Godine su iza njega, sati pred njim, a još je kočoperan. Šešir je zabacio mangupski, na teme. Čini mu se da još hoće, i može, samo čeka odgovarajuću babu. Prevaljuje četvrtinu puta i vraća se. Nešto mu je sumnjivo. Hoće li poći uz kafanu do bezopasnog prelaza sa semaforom? Neće. Junački se vraća na zebru, ljutito maše rukama i staje. Plešući prelazi ulicu. Pobednik nad zebrom kod "Kalenića" odlazi gunđajući. Nisu ga pokorili. Nisu ga zaustavili.
Smela starica u providnoj kresi nosi tri jogurta i tri kifle. Pleše brzopleto i radosno. Ona je ptica koja više ne ume da leti ali još maše rukama, zakržljalim krilima. Nosi jogurt i kifle kao ptica crve. Još nekoga hrani. Još joj se raduju. Još je potrebna! Korak po korak, skraćuje zebru, a onda, već na drugoj strani, već sigurna u sebe, ubrzava korak. Radosna je. Između dve babe ona je brža i korisnija. Ne zna da li će pobediti, ali još učestvuje.
Dostojanstveni starac prelazi ulicu kao oficir. To je uvek bio i to će uvek biti, bez obzira što to više nije. Okreće se vojnički, prvo levo, strogim pogledam zaustavlja blentave leve civile. Zaustavlja se, po propisu koji se sam po sebi podrazumeva, tačno na polovini zebre. Gleda desno i pogledom zaustavlja proklete desne civile u automobilima. I on pleše, ali bez straha, tačno kako je propisano. Tek kada se nađe na drugoj strani ulice, kad prestane izazov, opušta ramena. Korača bezvoljno, kao kakav civil, on to nikada neće postati, premda je već postao. Tamo kud je krenuo ništa se ne događa, kao što se ni tamo gde je bio ništa nije dogodilo. Dosadno i mučno.
Pijanac se na zebri poigrava sa automobilistima. Zna on tu igru. Zašto bi oni plašili njega, kad može on njih?! Ide kao da je spreman da se baci pod točkove svakog automobila. Ne bira ni model ni boju. Raduje se očajničkoj škripi kočnica. Kočite, majku vam, kočite. To je njegova muzika. Komponuje nogama kako mu se svidi. Pijanac prelazi ulicu. To mu je izgleda malo. Vraća se još jednom i komponuje svoju muziku. Tek da im pokaže ko je ko besomučno igra na zebri. To je sjajna prilika da nekog, svejedno koga, učini odgovornim za svoj život.
Stari glumac se krevelji. To je njegov Zebrafest. Nisu mu potrebni ni pisac, ni reditelj, ni koreograf. On se klanja i pešacima i automobilistima. Sve je to njegova pu blika. Poslednja. Briga njega što Godo nije došao i što nema Šekspira, boli ga ponekad što više niko ne shvata Čehova. Sve što zaista želi to je mlako letnje veče i hladno pivo. A to je sa one strane ulice. Zato, klanjajući se, i prelazi ulicu.
U kafani pijani disident hrani pijani sto pitalicom: Kad se pobiju bratstvo i jedinstvo koga biste voleli kao pobednika, bratstvo ili jedinstvo? Jedva ih slušam. Mene, danas, najviše muči zebra uz kafanu "Kalenić", ona sve filozofske probleme pretvara u jedan: Kako preći ulicu?
I šta nas čeka sa one strane!
