Izvor: Politika, 25.Avg.2012, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ples sa „vetrenjačama”
U našoj zemlji gotovo i da nema restorana sa podijumom za igru, a u većini evropskih zemalja ples je važan segment opšte kulture, dok je u Meksiku to uobičajena večernja zabava i starih i mladih
Kragujevac – Kaže se da za ples nije potreban poseban razlog, već samo pravi partner, ali čak i da imate takvog, to vam u ovom gradu nije dovoljno. U Kragujevcu, zapravo, ne postoji nijedan restoran sa podijumom za igru, niti ima mesta gde možete otići na ples sa partnerom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ili prijateljima. A sve je manje i orkestara koji sviraju muziku za ples.
A nekad je bilo drugačije. Večernje igranke na otvorenom bile su redovne, ponekad su organizovani i matinei, a vikendom su hoteli bili puni parova koji plešu.
Danas, međutim, među mladima ima malo onih koji znaju da plešu, starijima više nije do toga, a onaj ko odluči da zapleše u lokalu gde to nije uobičajeno rizikuje da bude ismejan. Retki su oni koji će pozdraviti tu „nesvakidašnju hrabrost“.
– Ples je u našoj zemlji gotovo zamro. Održava se samo u profesionalnim školama i opstaje zahvaljujući malom broju pojedinaca. Zbog toga, verovatno, više i nema lokala u kojima možete da plešete. Ne govorim samo o Kragujevcu, ista je situacija u celoj Srbiji. Zato je, možda, ljudima i čudno kad vide nekog da pleše – kaže Dušan Petrović, direktor „Kazine“, najstarije plesne škole u Kragujevcu koja je, kao filijala istoimene poznate ljubljanske škole plesa, počela sa radom 1980. godine.
Gde se izgubilo ono čuveno „dame biraju“, zašto je sve manje muškaraca koji pitaju „da li ste za ples“, kad i kako je nestalo to lepo ophođenje i koliko su tome kumovali društveni, kulturni, pa i politički procesi u našoj zemlji. Ako već mogu da se opredeljuju za različite sportove, zašto učenicima ne bi bilo omogućeno da u školama uče i ples.
U Velikoj Britaniji, na primer, nepoznavanje osnova plesa tretira se kao funkcionalna nepismenost, a slično je i u drugim zemljama, navodi Petrović. U Mađarskoj se, kaže on, ples uči još od osnovne škole, u Sloveniji svako matursko veče počinje kadrilom, diskoteka „Pet P“ u Pragu rezervisana je za penzionere, a u Meksiku uveče plešu i stari i mladi. U njihovim lokalima podijumi za igru zauzimaju više prostora nego stolovi.
– Nama se već decenijama nameće jedan kulturni model u kojem nema mesta za ples, balet, klasičnu muziku. Nemam ništa protiv narodnog kola i Guče, ali ako ne mogu da se setim kada je u Kragujevcu poslednji put izvedena neka baletska predstava, onda nešto nije u redu – smatra naš sagovornik.
Iako je sa svojim plesačima posetio mnoge zemlje, Petrović kaže da je najjači utisak na njega ostavilo gostovanje u Kini 2004, tokom kojeg je nekoliko dana proveo u više nego egzotičnom gradu Gui Pengu.
– Tada smo nastupali u svim većim gradovima, i pred uglednim zvanicima, a onda smo stigli u Gui Peng. Ceo taj grad je opasan zidinama, a kada su nam rekli da je to zbog kanibala koji su vrebali sa okolnih planina, pitao sam ih zašto su nas tu, uopšte, doveli. Predstavnica Ministarstva kulture, koje je finansiralo naš put, objasnila nam je da svaki građanin Kine, ma gde živi, ima pravo na sličnu kulturnu ponudu, da bi se svi delovi zemlje podjednako razvijali. Tada sam shvatio da su oni potpuno ubeđeni da bez kulturne nema ni tehnološke revolucije. Izgleda da su bili u pravu, imajući u vidu da su nekad umirali od gladi a da su sada druga ekonomija sveta – veruje direktor kragujevačke „Kazine“.
Iako mu se, kako kaže, ponekad čini da „vodi borbu sa vetrenjačama“, Petrović se već trideset godina uporno trudi da plesu obezbedi značajnije mesto u našoj kulturi. A sve je počelo na jednom davnom letovanju.
– Bilo je to 1978, kada sam sa prijateljem bio na letovanju u Burgasu. Na plaži smo upoznali dve prelepe Francuskinje, a uveče smo ih sreli na vidikovcu hotela „Blgarija“, gde je orkestar svirao muziku za ples. Kada smo im rekli da ne znamo da igramo, one su uzele pod ruku druga dva mladića, a mi smo ostali „kratkih rukava“. Zato sam po povratku odmah počeo da učim da igram valcer – priseća se naš sagovornik.
Brane Kartalović
objavljeno: 26.08.2012.
