Izvor: Politika, 06.Okt.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pismo ledi Pedžet u „Politici”
Odlazeći na oporavak posle preležanog tifusa u aprilu 1915, velika dobrotvorka se srpskoj javnosti obratila pismom preko našeg lista
Na pedesetogodišnjicu smrti ledi Lejle Pedžet, 24. septembra ove godine, „Politika”je objavila tekst o toj velikoj srpskoj dobrotvorki i njenoj zaista nemerljivoj ljubavi prema Srbiji i Srbima, posebno prema ljudima iz naroda, čiju je dobrodušnost i iskrenost izuzetno poštovala.Ovaj prilog je podstakao profesora dr Šimona Đarmatija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz Beograda, dugogodišnjeg saradnika i odličnog poznavaoca istorije našeg lista, da nam skrene pažnju na činjenicu da je i sama ledi Pedžet, inače supruga britanskog poslanika u Beogradu ser Rafa Pedžeta, uveliko držala do „Politike”.
Na prvoj strani našeg lista, 21. aprila 1915. godine (4. maja po novom kalendaru), objavljeno je, naime, njeno pismo zbog privremenog rastanka od Srba i Srbije, pod dvostubačno složenim naslovom „Oproštaj ledi Pedžetove” i podnaslovom „Pismo plemenite Engleskinje upućeno našoj javnosti”.Pošto se 1913. vratila u London jer je prestala diplomatska služba njenog muža u Beogradu, ubrzo po otpočinjanju Prvog svetskog rata, posle bitaka na Ceru i Kolubari, u novembru 1914. godine, ledi Pedžet je s velikom britanskom sanitetskom misijom preko Soluna došla u Skoplje. U tamošnjoj vojnoj bolnici požrtvovano se borila protiv tifusa, ali se i ona zarazila, da bi ipak prezdravila i u aprilu 1915. otišla na oporavak u Švajcarsku i Englesku.
Pred polazak, pomenutim pismom se preko „Politike” obratila srpskom narodu, uz redakcijsku napomenu da je „Ledi Pedžet, koja polazi iz Skoplja sad u četvrtak, zamolila da predamo javnosti njeno pismo, koje na rastanku upućuje srpskoj javnosti”. Prenosimo ga u celini:
„Pri polasku osećam potrebu da se od srca zahvalim celokupnom srpskom narodu svima i svakome, malima i velikima podjednako, na prijateljstvu, ljubavi, pažnji i nežnosti sa kojima su se ophodili prema meni za sve vreme moje bolesti. Dugo i mnogo bi bilo kad bih počela ređati ovde ponaosob sve one mnogobrojne znake ukazanog mi prijateljstva i poštovanja.Ja to sada ne bih bila u stanju ni da učinim a izgledalo bi mi donekle i neskromno. Sem toga mnogi od njih su tako dirljivi, tako spontani, tako intimni, tako upućeni od srca srcu, da govoriti ovako otvoreno o njima izgledalo bi mi obesvetiti jednu svetu stvar.Toga radi molim sve svoje i poznate i nepoznate prijatelje da prime moju najiskreniju i najdublju blagodarnost na svemu ukazanom mi dobru. Neka je hvala svima onima koji su me se sećali. Podjednako hvala i onima koji su se Bogu molili za moje zdravlje i onima koji su mi na tako dirljiv način usmeno ili pismeno iskazivali svoje istinske želje za što skorije ozdravljenje.Hvala svima koji su me lečili i svima koji su me pohodili, svima koji su me cvećem, ponudama i pažnjom obasipali, svima koji su se za mene interesovali, o meni se raspitivali, govorili, pisali i mislili. Žalim što nisam u mogućnosti zbog kratkoće vremena svakom ponaosob da se pismeno ili usmeno zahvalim, već sam upućena silom okolnosti da to učinim ovako kolektivno.Ja molim sve te dobre ljude da veruju ne samo u moju istinsku zahvalnost već i da znaju da me svaka od tih mnogobrojnih pažnji do srca dira i da mi sećanje na njih često navodi suzu na oko. Za sve ovo ukazano mi istinsko prijateljstvo od strane srpskog naroda, moj je dug spram njih neobično veliki i ja ću ostati njegov večiti dužnik. Ja nemam načina da se za tako veliki dug odužim onako kako bi trebalo i kako bih ja to želela. Da mi taj dug bude manji mogu da kažem samo toliko, da ovo malo što sam činila nisam radila samo zato što mi je to nalagala dužnost, već što sam od uvek za Srbiju i srpski narod imala tople simpatije i što je između mene i njega postojala neka naročita veza, koja je činila da i kad sam od njih dalekos ljubavlju mislim na njih, veza koja je činila da sam u Srbiju dolazila uvek s onom istom radošću s kojom i u svoju otadžbinu. Još jednom iskreno i od srca hvala svima i do skorog viđenja.”
Pošto je „večito blagodarna L. Pedžet”, kako se potpisala, uputila ovu zahvalnicu srpskoj javnosti 16. aprila 1915. iz Skoplja, postaje jasnije zašto joj je regent Aleksandar poslao sledeće pismo 20. aprila iz Niša, obaveštavajući je i o dodeli Ordena sv. Save:
„Draga ledi Pedžet,
Srećan sam da čujem da ste se, najzad, potpuno oporavili od teške bolesti koju ste navukli negujući požrtvovano naše ranjenike i bolesnike i da ste u stanju da se vratite u svoju otadžbinu da u njoj provedete zasluženi odmor.Vaš odlazak iskreno ćemo zažaliti i ja i svi moji vojnici koje ste negovali s istim onim požrtvovanjem s kojim su se oni borili protiv naših neprijatelja. I, zaista, ono što ste učinili za naše ranjenike ničim ne zaostaje za hrabrošću i požrtvovanjem vojnika koji se bori na bojnom polju. Zato smo Vam svi u Srbiji od svega srca blagodarni i čuvaćemo s poštovanjem i divljenjem uspomenu na Vaš boravak međ nama.Želeći da dam izraza ovim osećanjima, molim Vas, draga ledi Pedžet, da primate uverenje o mojoj dubokoj ličnoj blagodarnosti i lentu Ordena sv. Save, kao znak zahvalnosti celog mog naroda...U nadi da ću Vas uskoro opet videti u Srbiji, želim Vam srećan put i izjavljujem Vam svoje duboko poštovanje. Aleksandar.”
I, zaista, posle oporavka, ledi Pedžet je stigla u Skoplje već u julu i opet upravljala bolnicom, a u februaru 1916. godine konačno se vratila u Englesku.
U znak poštovanja prema plemenitom delu ledi Pedžet, jedna beogradska ulica danas nosi njeno ime.
Sl. Kljakić
[objavljeno: 07/10/2008.]
