Izvor: Danas, 22.Sep.2014, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Patriotizam
Kada se podvuče saldo za poslednje tri decenije moderne srpske političke istorije, verovatno da nije bilo termina i ideje koji je bio više zloupotrebljavan nego što je to slučaj sa pojmom patriotizam. U dnevno-politički vokabular ušao je tiho, kao substitucija za ozloglašeni nacionalizam i rodoljublje, jer se akterima na našoj javnoj sceni činilo da definicija patriotizma zvuči umivenije i manje ekskluzivistički, pa je samim tim šira i sveobuhvatnija. Tako je ona postala prihvatljiva, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << doduše uvek sa izvesnom distancom, čak i za strukture koje imaju odbojnost prema svakom iskazivanju rudimentarnih identiteta.
Ono što bi se u najširem značenju moglo definisati kao konkretizacija patriotske politike, u pomenutom vremenskom periodu, imala je mnogobrojne metamorfoze. Pred raspad SFRJ oličena je bila u sintagmi „jaka Srbija u jakoj Jugoslaviji“ i borbom za političko-pravnu celovitost nad čitavom teritorijom tadašnje SR Srbije. Početkom sukoba, insistiranjem na očuvanju kontinuiteta državne zajednice, čak i bez većeg dela njenih konstituenata. Tokom građanskih ratova na prostoru nekadašnje zemlje isticala se podrška odbrani Srba koji su ostali da žive van prostora tadašnje SRJ, ali i izbegavanjem da država formalno uđe u oružane okršaje. Potom je usledila agresija NATO i odbrana zemlje. Nakon događaja iz 2000. nešto se modifikovala percepcija patriotske politike i ona je iz nacionalno-suverenističkih pojmova počela da se transformiše u pravcu ekonomsko-integracijskih premisa. Tako su željeni ciljevi postali konkurentna tržišna privreda, ubrzani pristup EU integracijama, te promena sistema vrednosti našeg društva. Ovo poslednje, verovatno, kako bi se pokazala nedvosmislena distanca tadašnjih vlastodržaca, prema njihovim prethodnicima i neostvarenim rezultatima tih vlasti, a sve sa nadom da će biti bolje prihvaćeni od vodećih subjekata međunarodne politike. Od tradicionalnih patriotskih zalaganja ostala je samo mlaka i neuspešna aktivnost oko borbe za KiM, kao deo naše teritorije pod međunarodnim protektoratom.
U težnji za što većom diferencijacijom u odnosu na režim od pre petooktobarskih promena, politička elita je uspela samo u jednom, postala je samo još neuspešnija u realizaciji svojih proklamovanih ciljeva. I to bez teškog balasta rata i međunarodnih sankcija. Iako su imali povoljne startne pozicije, blagu naklonost spoljnih faktora i realan entuzijazam među sopstvenim građanima, rezultat, na žalost svih nas, blago rečeno je katastrofalan. Kao država i društvo u mnogo čemu smo čak i u gorem položaju nego što smo to bili u poslednjoj deceniji prošlog veka.
Suštinski problem i svi promašaji naše politike, kao i realna inflacija patriotskog osećanja i delovanja među našim državljanima, posledica je krize elite koja bi trebalo da nas vodi. Nekompetentnost, nedostatak osećaja za fundamentalne globalne procese, nerazumevanje međunarodnih odnosa, odsustvo vizije i ideja o svim mogućim pravcima jačanja i afirmacije naše države, u mnogo čemu i neodgovornost, većinska su odlika ovdašnjih političara koji su imali tu privilegiju da upravljaju našom zemljom. Jednodimenzionalnost i bezalternativnost je zajednička deskripcija za sve njihove velike patriotske ciljeve, a to je pouzdan način, u savremenom svetu, da zađete na teritoriju gubitničkih država i nacija.
Kada pristup jednom nadnacionalnom savezu, makar on imao svojih realnih prednosti, pretpostavite sve svoje ostale interese, od ekonomskih do bezbednosnih, očito je da onda živite u svetu iluzija i jednoj vrsti utopije bez dodirnih tačaka sa vrlo brutalnom realnošću. Cenu buđenja iz takve političke i strateške fantazmagorije, nažalost, plaća čitava zajednica i to na najtragičniji način, gubitkom interesovanja za poslove od opšteg značaja, malodušnošću prema zajedničkom interesu, te atomizacijom društva. Lideri koji su nosili i afirmisali takve ideje bivaju kažnjeni od strane građana samo marginalizacijom, što je i najbolje za njih s obzirom na stepen odgovornosti. Primer za takvu političku sudbinu je bivši predsednik Srbije u dva mandata Borisa Tadića, koji je sa svojim konceptom bezuslovnog približavanja EU na kraju završio kao beznačajni akter ovdašnje scene, kojeg samo njegov regionalni koalicioni partner drži iznad cenzusa.
Na sreću, Srbija je prebogata svojim kreativnim ljudskim potencijalima, tako da smo još uvek sposobni da donekle ispravimo ono što političari limitiranih formata upropaste. Našu konkurentnost i reprezentativnost pred međunarodnom javnošću za sada uspešno afirmišu sportisti, umetnici i naučnici. Oni su najbolji dokaz, poput košarkaša na nedavnom Svetskom kupu u Španiji, da možemo da se izdignemo iznad svih sumnji, nepoverenja i loših okolnosti, te da svojim zajedničkim i posvećenim radom dođemo do trona. I kada smo, kao što je primetio kapiten naše reprezentacije, ispunjeni patriotizmom. Onim pravim, koji oplemenjuje, nadahnjuje i podstiče na akciju. Onaj koji za konačan ishod ima rezultat, uspeh i ugled, a ne zloupotrebu uzvišenih i važnih principa za svaku zajednicu u cilju emocionalne manipulacije sopstvenim narodom.
Dakle, patriotizam nije anahroni pojam niti osećaj čim ga najuspešniji među nama ističu kao svoj pokretački motiv. On zahteva samo odgovornu elitu, koja će ga prilagoditi i definisati potrebama naše države i naroda, epohi u kojoj živimo.
Autor je jedan od osnivača Treće Srbije
