Izvor: Politika, 26.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Patrijarh i vladika u koncentracionom logoru
Posle šest decenija rasvetljeno pitanje o zatočeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u logoru Dahau Zašto su patrijarh Gavrilo Dožić i episkop Nikolaj Velimirović bili zatočeni u zloglasnom nacističkom logoru Dahau, koliko je trajalo to zatočeništvo i kako je proteklo, neka su od važnih pitanja na koje naša istoriografija donedavno nije dala pouzdane odgovore.
U proteklih šest decenija ponuđeno ih je sijaset, međusobno protivrečnih, a ponekad i potpuno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nelogičnih i čudnih.
Predrag Ilić, docent na Policijskoj akademiji, dobar znalac istorije verskih zajednica na prostoru jugoslovenske države i jedan od naših malobrojnih stručnjaka za Vatikan, rezultate dugogodišnjih istraživanja je uobličio u tek objavljenu knjigu (samostalno izdanje) intrigantnog naslova "Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua", uz naglasak, u podnaslovu, da knjiga raspravlja "mit i istinu" o zatočeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u ovom logoru.
– Najpoznatiji i najpozvaniji crkveni istoričari, teolozi i funkcioneri SPC redovno su doticali ovaj problem, ali su mu posvećivali začuđujuće malo pažnje i prostora, a slično su se prema njemu odnosili i mnogi svetovni istoričari i publicisti – kaže dr Ilić.
Uništavanje SPC
O logoru Dahau je kod nas nedovoljno pisano zato je malo poznato da su nacisti u njemu zatočili 2.771 sveštenika različitih veroispovesti i nacionalnosti iz dvadeset evropskih država. Oko stotinu njih je imalo visoki rang u hijerarhiji svojih crkava, a najviši po činu i zvanju bio je upravo patrijarh Dožić.
– S teritorije Jugoslavije u logoru je bilo zatočeno 48 sveštenih lica, od kojih i 13 pripadnika Srpske pravoslavne crkve, nesumnjivo najstradalnije crkve tokom Drugog svetskog rata, jer su je nacisti stavili na vrh liste svojih neprijatelja u okupiranoj Jugoslaviji. Uništavanje SPC obavljano je sistematski. Od njenih 577 sveštenika i monaha na teritoriji NDH ubijeno ih je čak 217, a 334 prisilno deportovano u Srbiju. Crkve i manastiri su paljeni, rušeni i konfiskovani – podseća dr Ilić.
– Zato i čudi što istoriografija SPC prećutkuje da je u logoru Dahau, pored patrijarha Dožića i episkopa Nikolaja, bilo još jedanaest sveštenika i jedan viši činovnik SPC. Svi su u logoru bili duže i doživeli znatno težu sudbinu od dva velikodostojnika SPC, naglašava Ilić.
Ni nova, poratna komunistička vlast nije insistirala na toj činjenici. Neka vrsta prećutne saglasnosti o ovoj temi omogućila je da istinu nadomeste poluistine i neistine, sve do oblikovanja mita o višegodišnjem stradanju i mučeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u logoru Dahau.
Vođe Trećeg rajha su se uplašile da bi velikodostojnike SPC, konfinirane u manastiru Vojlovica (kod Pančeva), mogle da oslobode jedinice Crvene armije, odnosno partizanske vojske 1944. godine, posle čega bi to iskoristili u propagandne, antinacističke svrhe.
Istovremeno, nacisti su računali da će bar na kraju rata pridobiti patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja za antikomunističku borbu, što su oni odbijali da učine tokom konfinacije u Srbiji.
Akcija Gestapoa
Otuda je odluku o njihovom deportovanju u Treći rajh doneo vrh nacističkog policijsko-bezbednosnog aparata (Hajnrih Himler, Ernst Kaltenbruner i Hajnrih Miler), bez konsultovanja Ministarstva inostranih poslova. Deportaciju je obavio Gestapo. Akcija je započeta 14. septembra 1944. i trajala je narednih jedanaest dana.
– U samom logoru Dahau velikodostojnici SPC su bili od 25. septembra do kraja oktobra ili prvih dana novembra 1944. godine. Za to vreme nisu bili mučeni, maltretirani, izgladnjivani, omalovažavani i vređani, kao ogromna većina logoraša, niti su terani na prisilan rad. Imali su status "počasnih zatvorenika", privilegovan čak i u odnosu na druge "počasne zatvorenike" smeštene u "Bunkeru", zasebnom delu logora Dahau. Nisu dobili logoraške brojeve, logorašku odeću, nisu bili brijani ni ošišani, imali su redovnu zdravstvenu zaštitu a iz logora Dahau otpušteni već u novembru 1944. godine, na predlog Hermana Nojbahera, uz saglasnost Joahima fon Ribentropa i rukovodstva Gestapoa. Na ovakvu odluku u značajnoj meri su uticali Dimitrije Ljotić i Milan Nedić, ustanovio je Ilić.
– Posle toga su smešteni u jedan hotel u Šlirzeu, mestu na istoimenom jezeru, sedamdesetak kilometara udaljenom od Minhena. U tom hotelu su imali tretman počasnih gostiju, uz puni komfor i zdravstvenu negu. Zatim su, krajem januara 1945. godine, prebačeni u Beč (opet u jedan hotel), posle čega su prihvatili saradnju s nacistima u ujedinjavanju preostalih srpskih antikomunističkih i kvislinško-kolaborantskih snaga u Srbiji i van nje – navodi naš sagovornik.
Poslednje dane aprila i prve dana maja 1945. godine proveli su u hotelu "Grand" u austrijskom gradu Kicbilu, oslobođeni internacije, ali još pod nacističkom kontrolom.
– Iz te i takve situacije oslobodile su ih američke trupe 8. maja, ostavljajući im mogućnost da se opredele za povratak u domovinu ili za odlazak u političku emigraciju. Posle godinu i po dana patrijarh Gavrilo se vratio u Beograd i stao na čelo SPC, dok se episkop Nikolaj odlučio za emigrantsku sudbinu, dočekavši kraj života u SAD, 1956. godine, kaže Predrag Ilić.
Zahvaljujući dugogodišnjim istraživanjima ovog autora, čitaoci našeg lista će od sutra, na stranicama feljtona, saznati mnoge nepoznate činjenice, kojima se konačno osvetljava ovo važno pitanje iz naše prošlosti.
Slobodan Kljakić
[objavljeno: 26.07.2006.]
