Izvor: Glas javnosti, 18.Nov.2009, 02:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Patrijarh Pavle
O patrijarhu Pavlu su, kao o nijednom patrijarhu pre njega, još za života ispričane mnoge priče. I tek će se pričati. Ovih dana, nakon njegovog upokojenja, mnogi ističu da su patrijarha Pavla poštovali i poštuju i vernici, i nevernici, i pripadnici drugih crkava i verskih zajednica. Već i pre opela i sahrane mirne duše možemo da kažemo da nijedan od 44 dosadašnja srpska patrijarha, od kako je 1346. godine u vreme cara Dušana Pećka arhiepiskopija uzdignuta u rang Patrijaršije, ispraćen >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << na ovakav način kako srpski narod sa svih strana ispraća svoga arhiepiskopa Pećkog, mitropolita beogradsko-barlovačkog i patrijarha srpskog Pavla.
I pored veličanstvenog nivoa organizacije crkveno-državnog Odbora za sahranu, kao i medijskog prisustva, ipak, u oči najviše upada i pleni skromni srpski narod - verna pastva i duhovna deca patrijarha Pavla. Srbi su mnogo puta posvedočili svoje dostojanstvo i sačuvali svoj obraz pred Bogom i pred svetom. Ali, znali su, čak i u hramu Božjem, da se poguraju, da prekrše red, da ne poštuju pravila, da ne gledaju na drugog. Danas, kraj odra patrijarha Pavla u Sabornoj crkvi u Beogradu, kao da gledamo neki drugi narod. Nigde guranja, nigde galame, nigde remećenja reda, nigde svađe, nigde prepirke, nigde provokacije, nigde mrkog pogleda, nigde grube reči, nigde psovke, nigde pesme, nigde negodovanja. Kao da su se vrline patrijarha Pavla, o kojima ovih dana govorimo i slušamo, pretočile i izlile u njegov ljubljeni srpski narod i sve ljude dobre volje koji dolaze da mu se poklone, da se s njim oproste i da prime blagoslov čoveka koga je narod, zbog njegovog svetog, jevanđelskog života, još za života nazivao - Svecem koji hoda.
Možda su takve ocene ili, bolje rečeno, narodni doživljaj narodnog i skromnog patrijarha Pavla nekima, čak i iz Crkve, izgledale preuveličanim. Ali, njegovo upokojenje i sve što se, potpuno spontano i iz duše, srca i glave „cijela naroda“, dogodilo pokazuje da srpski narod u takvoj oceni i doživljaju svoga patrijarha nije mnogo pogrešio.
A još više znam da se duša patrijarha Pavla najviše zbog toga raduje na nebu. Srbi su, bez obzira na ljudske slabosti i razna iskušenja, čuli, poslušali i prihvatili pouku svog duhovnog oca i prvojerarha Srpske crkve da uvek budemo ljudi, a nikad neljudi! Otuda danas kraj odra upokojenog patrijarha Pavla radosno mogu da kažem da ima nade za srpski narod!
Ni u Crnoj Gori, barem što se naroda tiče, nije ništa drugačije u odnosu na Srbiju. Hiljade vernika su se odmah, nakon primanja tužne vesti o upokojenju patrijarha Pavla, po sopstvenoj želji uputile prema Beogradu bez obzira na to što uoči sahrane polazi i specijalni vanredni voz od Bara do Beograda i nazad. Patrijarh Pavle je u najtežim vremenima savremene istorije Crne Gore uvek bio uz narod, a njegova pastirska reč se utiskivala u srca onih koji su imali uši da čuju i oči da vide. U vekovima koji dolaze pamtiće se da je 1993. godine sa blaženopočivšim patrijarhom Moskovskim i sve Rusije Aleksijem osveštao temelje Sabornog hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici.
Kažu da tokom poslednje dve i nešto malo više godine na lečenju na Vojnomedicinskoj akademiji patrijarh Pavle nikada ništa nije potražio niti se na bilo šta požalio. Nije tražio ni čašu vodu, ali je primao ono što su lekari i jeromonah Metodije smatrali da mu je potrebno. Često je govorio da bolestan čovek ne može da bude srećan, ali može da bude smiren u svojoj bolesti.
I zato smo s punim pravom i čista obraza - ponosni na njega.
