Izvor: Blic, 22.Apr.2016, 17:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREŽIVELI IZ LOGORA SMRTI Užase iz Jasenovca ćemo pamtiti zauvek
Polaganjem venaca kod spomenika Žrtvama genocida u Drugom svetskom ratu na Starom sajmištu, danas je obeležen Dan sećanja na žrtve holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma.
Odavanju počasti prisustvovali su ministar pravde Nikola Selakovićm, ambasadori Hrvatske, Nemačke, Izraela, BiH, SAD i drugih zemalja, preživeli zatočenici logora smrti, članovi porodica stradalih, predstavnici Saveza Jevrejskih opština Srbije, Saveta Romske nacionalne manjine, diplomatskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kora, druga udruženja i građani.
- Setimo se svakog dana koliko tren slobode vredi i koliko je sve težilo da nam ga oduzme. Nisu uspeli i neće jer dok se ovde budemo okupljali, znamo da smo ljudi i da nas vodi razum i snažna volja da država u kojoj živimo, naša Srbija, bude normalno mesto za život sve svoje dece - rekao je Selaković.
Iako nisu govorili na samoj ceremoniji, neki od preživelih logoraša podelili su sa reporterom "Blic"- a bolna sećanja na izgnanstvo i zatočeništvo.
- Tog 10. aprila, imao sam samo pet godina kad su ustaški vojnici krenuli da "čiste" teren, paleći kuće, stoku i ljude. Napadali su i ubijali civile u čisto srpskim mestima na obroncima Kozare. Morali smo da bežimo u šumu kako bismo izbegli sigurnu smrt. Krajem maja organizovali su ofanzivu na Kozaru, napravivši obruč, tako da nam nije ostlo ništa drugo nego da se povučemo u šumu. Od kraja maja do 5. krelili smo se u šumama Kozara, a potom su krenule neprijateljske jedinice za pretres, koje su hvatale sve živo, dok su nemački avioni bombardovali šumu. Opet smo bili primorani da bežimo. Ujutru smo došli na ivicu šume, gde su nas ustaše opkolile povikavši "Stoj!" Već oko podneva muškarce su odvojili na jednu stranu, odvukavši mog oca i vezavši ga za druge zatvorenke, dok su nas decu sa majkama odvojili na drugu stranu i poslali u Jasenovac - priča Slavko Milanović (80) o svom izgnanstvu iz rodnog zaseoka u Hrvatskoj, davne 1941.
U jasenovačkom logoru Slavko je sa majkom i sestrom bio tri meseca, a preživeo je zbog majčine hrabrosti da ih svakodnevno krije od vojnika.
- Iz Jasenovca su nas prebacili u logor u selu Mlaka, koji nije bio strog poput Jasenovca. Odatle su majku i tetku prebacili u jedno selo kod Banove Jaruge da rade kod porodica čiji su sinovi bili u Domobranu, a nama su dozvolili da krenemo s njima i da im pomažemo. Tamo smo bili do 1943., kad su partizani počeli da delaju i da vraćaju srpske civile svojim domovima. U jednoj od tih "tura" vratili smo se i mi, ali kad smo stigli shvatili smo da nemamo više ništa. Sve je bilo popaljeno, potpuna pustoš. Samo se mogla videti poneka ptica, ili neki zaboravljeni pas - završava sa bolom u glasu svoju ispovest bivši logoraš.
Tešku sudbinu u logorima nacističke NDH preživeli su i Aleksandar Jovanović (85) i njegova sestra Gordana Radojčić (81), pružajući jedno drugom podršku u najtežim trenucima.
- Živeli smo u jednom srpskom mestu u Slavoniji, kad su avgusta meseca ranom zorom seoski bubnjari objavili da se nađemo pred školom na trgu. Svi Srbi su seli u seljačka kola, spakovali hranu i uputili se u Đakovo, gde su nas strpali u stočne vagone, odvojivši majke i decu od očeva i muževa. Moj brat je imao 11 godina, a ja nepunih sedam. U stočnim vagonima smo išli sve do Jasenovca, gde smo ostali nekoliko dana, dok je naš otac tamo izgubio život. Preselili su nas prvo u logor u Staroj Gradiški, gde su nas odvojili od majke i poslali u dečiji logor u Zagrebu. Odatle su nas spasili rođaci iz Zagreba, a po završetku rata vratili smo se rodnom mestu i zatekli ga spaljenog do temelja - priča Gordana.
Pročitajte još:
Žrtve ustaškog pokolja koje su se danas okupile na komemoraciju na Starom sajmištu naglasile su da se Hrvatska sramno ponaša, kako prema poginulima, tako i prema živima i da se ustaštvo u toj državi ove godine "povampirilo".
.jpg)
