Izvor: Politika, 26.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otpad na izvoru
Samo u Beogradu ima od 26 do 28 izliva kanalizacija u Savu koja se uopšte ne prečišćava
"Voda iz javnih komunalnih sistema se redovno kontroliše, tako da se može zaključiti da stanovnici velikih gradova, kao i onih koji se vodom snabdevaju iz sistema Rzav, jednog od najvećih sistema za vodosnabdevanje u nas, piju vodu dobrog kvaliteta", kaže za "Politiku" inženjer Instituta za vodoprivredu "Jaroslav Černi" Zoran Marjanović. Ovaj vodovodni sistem povezuje opštine Čačak, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Požega, Gornji Milanovac, Arilje i Lučani.
Što se tiče javnog vodosnabdevanja u Srbiji, Marjanović ukazuje da je najteža situacija u Vojvodini i naseljima koji koriste vodu iz dubokih bunara, jer je to prirodna voda čiji sastav nije u skladu sa važećim pravilnikom po pitanju organskih materija, ponajpre arsena. Ali, to je voda koju ljudi piju već godinama, znači nije otrovna, bakteriološki je ispravna, ali ne odgovara standardima.
Oko Zrenjanina postoje dovoljne količine podzemnih voda na dubini koja garantuje zaštitu od spoljašnjeg zagađenja. Problem je u tome što je ona stara čak 15.000 do 20.000 godina i prirodno je zagađena, puna je arsena. U severnom Banatu ni takve vode nema dovoljno. Recimo, da Kikinda dobije najsavremenije uređaje za odstranjivanje materija koje opterećuju vodu vodu iz dubokih bunara, poput arsena – ne bi imali šta da prečiste.
Zabrane se ne poštuju
Da bi Pomoravlje i Vojvodina imali vodu bez nitrita i arsena potrebni su savremeni uređaji za njihovo odstranjivanje iz vode, kaže Marjanović. On ističe da su takva postrojenja skupa i za sada se ne razmišlja o njihovoj kupovini, jer nema dovoljno novca, iako su ove dve regije u Srbiji u teškoj situaciji. Rečno korito Morave iz koga se zahvata voda zagađeno je nitritima, koji potiču delom iz domaćinstava i naselja bez kanalizacione mreže, a delom sa poljoprivrednog zemljišta. U ovoj regiji nema prirodnog propusnog sloja gline koji štiti podzemne vode, pa se one izuzetno lako zagađuju.
Učestala izgradnja montažnih metalnih kontejnera i postavljanje kamp prikolica tik uz obalu ozbiljno mogu da naruše eko sistem Gružanskog jezera i dovedu u pitanje kvalitet vode za piće, pokazale su stručne analize. Oko jezera postoje tri zone sanitarne zaštite. Prva je pojas oko brane, druga kojom je zaštićena kompletna zapremina jezera, dok je trećom zonom zaštićen čitav sliv reke Gruže. Na ovom zaštitnom pojasu izričito je zabranjena gradnja i obrada zemlje hemijskim sredstvima, jer se time ugrožava kvalitet vode. Međutim, ove zabrane se ne poštuju .
U kragujevačkom Javno-komunalnom preduzeću tvrde da je voda bakteriološki i hemijski ispravna za piće, ali ukoliko se nastavi ovaj tempo izgradnje u blizini jezera kvalitet vode može da bude ugrožen.
Problem zaštite izvorišta pitke vode sve je ozbiljniji, poput Loznice gde su u samoj zoni izvorišta počela da niču divlja naselja. Kako upozorava inženjer Marjanović, mora se pod hitno strogo regulisati zaštita izvorišta pitke vode dok je imamo. Preuzimanje zaštite nekog izvora za vodosnabdevanje veoma je složen i odgovoran posao tako da svaka improvizacija određivanja zone sanitarne zaštite može naneti velike štete.
Pozajmili od potomaka
– Na mnogim izvorištima vode nalaze se deponije otpada. A svaki otpad pre ili kasnije dospeva do podzemnih voda, zagađujući je. To je dugotrajan i za ljudsko oko nevidljiv proces. Srbija će pre ili kasnije osetiti posledice ovakve nebrige za otpad. Brojni izvori biće zagađeni, možda ne sada, ali sigurno za koju godinu – kaže Marjanović. Ako budemo više zagađivali vodu, to ćemo morati više da ulažemo u njeno čišćenje, a to košta. Što je više zagađujemo, ona će biti skuplja.
Kruševac ima kvalitetnu vodu, on se snabdeva iz akumulacije Ćelije. Ali, iznad akumulacije nalaze se seoska naselja Brus i Blace koja izbacuju otpadne vode i ugrožavaju akumulaciju. Prošle godine su se pojavile neke alge. Zagađivač je otkriven i ako se on ne odstrani kvalitet vode bi uskoro mogao da bude doveden u pitanje, naglašava Marjanović.
Kako zaključuje ovaj inženjer, moraju se pooštriti kaznene mere za zagađivače. U svakom slučaju moraju se promeniti navike i odnos prema vodi. To pre svega znači uspostavljanje poznate ekološke maksime da "ovo što imamo nismo nasledili od predaka, već smo samo pozajmili od potomaka". Koliko ćemo vode imati ne zavisi od prirode, već od nas.
Kako tvrdi ovaj inženjer, veliki problem su seoska naselja sa sopstvenim kaptažama koje niko ne kontroliše. U najvećem broju dubokih seoskih bunara voda je hemijski i bakteriološki neispravna. Seljaci retko donose uzorke vode na analize koje se plaćaju, tako da oni vodu piju na sopstveni rizik.
U Srbiji postoje postrojenja za prečišćavanje oko deset odsto ukupne količine otpadnih voda od kojih veći deo njih nije u funkciji. Samo u Beogradu ima od 26 do 28 izliva kanalizacija u Savu koja se uopšte ne prečišćava. Kako kaže inženjer Marjanović, to se u najskorijem roku mora promeniti ili će nam otpadne vode ugroziti one čiste.
Nada Kovačević
[objavljeno: 26.08.2006.]
