Izvor: RTS, 06.Mar.2016, 01:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otkriven spomenik Pekiću na Cvetnom trgu
Književniku Borislavu Pekiću otkriven je spomenik na Cvetnom trgu u Beogradu, u prisustvu njegove supruge Ljiljane i poštovalaca.
Otkrivanju spomenika prisustvovao je premijer Aleksandar Vučić, koji je poručio da nas je veliki pisac naučio ljubavi prema svojoj zemlji, "voleći je mnogo više od onoga koliko je ona njega mučila".
Pekić nam je ostavio proganjajući osećaj duga prema sopstvenoj >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << zemlji, dodao je Vučić i ocenio da je nevažno ko mu podiže spomenik, već da "mu pokažemo šta smo i koliko smo od njega naučili".
Vučić je posebno zahvalio supruzi pisca Ljiljani Pekić na hrabrosti i istrajnosti, istakavši da je lično ponosan što prisustvuje otkrivanju spomenika, kao i da je to za njega velika čast.
Čast jer, dodao je, poštuje Pekića i njegovo delo, a ponosan je, kako je naveo, jer je predsednik Vlade u trenutku kada se Beograd bar malo odužio Pekiću za sve što je uradio za Srbiju, Beograd i kulturu.
Vučić je rekao da je Pekić Srbiju zadužio svojim impresivnim umetničkim opusom, bez kojeg bi i srpska i evropska kultura bile siromašnije.
"Ako kažem da danas ovaj grad i zemlja vracaju dug jednom od svojih najvećih pisaca i jednom od sinova kojima su uzeli gotovo sve, bio bih u pravu, ali bih se istovremeno ogrešio o Pekića, onog koji nije mislio da mu je neko nešto dužan i koji se za demokratsku Srbiju borio baš kao da on njoj lično vraća neki svoj dug", rekao je Vučić.
To osećanje duga prema sopstvenoj zemlji i potrebe da dokaže da je dostojan nje, ostavio je Pekić u amanet, kao i stalnu obavezu da ne mislimo da država nešto treba da uradi za nas, nego mi za nju, rekao je Vučić.
"Čak i onda kad je država prema njemu bila nepravedna, a prema Bori svakako jeste bila, on je smatrao da je to jasan poziv da zemlju voliš toliko da si u stanju da je promeniš. Za njega nije bila kriva Srbija, već smo bili i ostali mi, svako onaj ko nije spreman da za nju radi i da je menja", rekao je Vučić.
Ako postoji spomenik s namenom, onda je to spomenik Bori Pekiću, pred kojim bi svako ko želi da se bavi politikom ili javnim poslom trebalo da stane i da kao mantru ponavlja Pekićeve stavove:
"Da politika nije u teškim rečima, niti u rečima uopšte, nego u mudrim rešenjima, da mitologija jeste duša svakog naroda, pa i našeg, ali da se od mitologije ne živi, da je naša obaveza da menjamo Srbiju, a ne propagandu, da granice menjamo i pomeramo mi, a da ne ostavljamo taj posao svojoj deci, da nismo rođeni sa očima na potiljku i da je prirodno da gledamo napred, a ne nazad", rekao je Vučić.
Vučić je podsetio na Pekićeve reči da treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih, jer naša čast ne zavisi od toga odakle dolazimo, nego kuda idemo.
"Ovde treba izgovoriti reči da smo se odlučili za mudra i teška rešenja i da idemo u Evropu sa našom dušom i korenima, da idemo u Evropu sa našom dušom i korenima i da radimo na menjanju Srbije, da nas goni dug prema njoj i da ćemo svi moći njome da se ponosimo. Gledamo pravo i idemo pravo", rekao je Vučić.
Supruga velikog književnika, Ljiljana, zahvalila je premijeru i Gradu Beogradu, jer bez njihove pomoći, kako je rekla, taj projekat ne bi bio ostvaren. (Ovde možete videti prepisku Ljiljane Pekić sa jednim od posetilaca sajta borislavpekic.com)
Životni kredo kojeg se držao, kako je kazala, bio je pre svega moral, a moralna odgovornost su bili njegov život i rad, što je značilo raditi za opšte dobro.
Supruga Ljiljana je kazala da je Pekić voleo Vračar, u kojem je živeo i stvarao.
"Kada nas ne bude više bilo, ostaće njegov spomenik za uspomenu na velikog pisca i mislioca, kao i borca za demokratiju", konstatovala je ona.
Dobitnik NIN-ove nagrade Dragan Velikić rekao je da je Beograd neodvojiv od Pekićevog dela, kao i da ne poznaje nijednog pisca koji je imao tako kontinuirano Beograd za pozornicu većine svojih dela.
On je istakao da nigde Beograd nije toliko prisutan kao u Pekićevim delima i niko nije poznavao ulice i trgove ovog grada kao Pekićevi junaci.
"Pekić je, kao Tesla, Milanković i drugi naši velikani, putokaz ka idealu oličenom u Evropi i zato se nadam da se ovo obeležje neće pretvoriti u oltar klanjanja i mrmljanja opštih mantri, već će služiti kao spomen nepokolebljivih individualnosti i slobodne misli", poručio je Velikić.
Gradski menadžer Goran Vesić kazao je Tanjugu da je Beograd veliko zadovoljstvo što je odužio veliki dug Pekiću.
Vesić je podstio da je Pekiću danas 86. rođendan i konstatovao da se nažalost prošle godine niko nije setio da taj jubilej obeleži.
"Danas smo otkrili divan spomenik koji se uklopio u Cvetni trg. To je spomenik koji se nalazi na kapiji Vračara, i možemo reći da je ovo je povratak Pekića na Vračar", kazao je Vesić, dodajući da će svi posetioci Vračara najpre da se susretnu sa Pekićem nedaleko od Treće gimnazije, gde je maturirao.
Otkrivanju spomenika prisustvovao je veliki broj građana koji su položili i cveće na spomenik Pekiću.
Književno stvaralaštvo
Borislav Pekić bio je jedan od osnivača, potpredsednik, i član Glavnog odbora Demokratske stranke.
Uživao je ogromno potovanje i kao političar i kao intelektualac, a pre svega kao književnik.
Njegov prvi roman, "Vreme čuda", pojavio se 1965. godine i privukao pažnju javnosti, kao i književne kritike.
Usledili su "Hodočašće Arsenija Njegovana", za koji je dobio Ninovu nagradu. "Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, "Kako upokojiti vampira", "Odbrana i poslednji dani", "Zlatno runo", "Besnilo", "Atlantida"...
Prevođen je na engleski, francuski, poljski, italijanski, rumunski, grčki. . .
Autor je oko 30 dramskih dela za pozorište, radio, televiziju. Pekić je bio član Krunskog saveta, potpredsednik srpskog PEN-a, član PEN centra u Londonu i dugogodišnji stalni saradnik Bi-Bi-Sija u Londonu.
Njegova intelektualna i politička odiseja započeta je ubrzo po okončanju beogradske Treće muške gimnazije, novembra 1948. godine, kada je uhapšen kao pripadnik ilegalne omladinske organizacije, kako je on govorio, "studentsko-gimnazijske", nazvane Savez demokratske omladine Jugoslavije.
Osuđen je maja 1949. godine, prvobitno na 10 godina, da bi mu Vrhovni sud NR Srbije juna 1949. kaznu povećao na 15 godina.
Konačno iz zatvora je pušten kada je amnestiran, poput mnogih drugih, 29. novembra 1953. godine.
Potom se posvetio studijama, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i to eksperimentalne psihologije.
Od 1958. do 1964. godine bavi se dramaturgijom i radi kao scenarista u filmskoj industriji.
Pošto se nekako dokopao pasoša, od 1971. Pekić je živeo u Londonu.
Aktivno je, međutim, učestvovao u formiranju višestranačke političke scene u Srbiji kao jedan od osnivača, potpredsednik, i član Glavnog odbora Demokratske stranke, a posredno i Demokratske stranke Srbije, pošto je 1992. podržao grupu koja se opredelila za podršku protestima, poznatijim kao Vidovdanski sabor, juna 1992.
Rehabilitovan je tek 2007. godine. Njegova rukopisna zaostavština procenjena je na oko 30.000 stranica, delimično je publikovana.
Umro je 2. jula 1992. u Londonu, gde je decenijama živeo, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
