Izvor: Blic, 22.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ostaje nam se u Srbiji
Ostaje nam se u Srbiji
Jedino pravo bogatstvo našeg društva su mladi, talentovani i obrazovani ljudi. Na žalost, niko u zemlji ne vodi evidenciju sa kakvim i kolikim ljudskim potencijalom raspolažemo. A čak i kada bi se neko setio i zatražio od fakulteta spisak najboljih studenata mogao bi samo da sedi, precrtava jedno po jedno ime i plače, jer svi perspektivni mladi ljudi odlaze iz ove zemlje, kao da se to nikoga ne tiče - priča za 'Blic' dvadesetdvogodišnji Bojan Živković, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << student Računarastva na Matematičkom fakultetu u Beogradu, sa prosekom 10,00.
Bojan je član Udruženja 'Najbolji studenti Srbije' čiji su članovi visokoškolci sa prosekom većim od 9,5, a koje je osnovano sa ciljem da se pruži finansijska i svaka druga podrška najboljim studentima Srbije.
Matematika je njegova velika ljubav još od četvrtog razreda osnovne škole.
- Nema ništa lepše. Dobiješ problem, a onda danima razmišljaš kako da ga rešiš. Ti imaš rešenje na zadnjim stranama knjige, ali nećeš da okreneš da vidiš - priča Bojan.
Udruženje broji 200 članova, talentovanih studenata, višestrukih pobednika evropskih i svetskih takmičenja, umetnika sa velikim brojem izložbi, pisaca i inovatora koji žele da ostanu u zemlji, ali ne po svaku cenu. Država, kako kažu, mora jasno da im stavi do znanja da joj je stalo da oni ostanu.
Nema evidencije
- Kada smo osnivali Udruženje, trebalo mi je samo sat vremena da nabrojim 100 mojih prijatelja i poznanika koji su otišli u inostranstvo da studiraju i najverovatnije se nikad neće vratiti. Četvrtina mog odeljenja iz Matematičke gimnazije otišla je 'napolje'. To javnost ne primećuje, jer oni odlaze jedan po jedan. Tek kada nas 200 bude odjednom otišlo u Američku ili Kanadsku ambasadu i zatražilo vizu, to će biti vest za prvu stranu - priča Živković.
Tragajući za najboljim studentima Srbije, članovi udruženja su išli po studentskim službama fakulteta i tražili od njihovih službenika spisak pet najboljih studenata. Najčešći odgovori bili su 'mrzi me', 'dođite za pet dana dok mi to iskopamo' ili 'probaćemo to da vam nabavimo, ali vam ništa ne obećavamo'.
- Nigde na Zapadu ne bi moglo da se desi da fakultet ne zna ko su najbolji studenti. Ne samo država već i sve bolje firme tačno znaju ko su oni i ne ispuštaju ih iz vida. Samo kod nas može da se desi da ni na fakultetima nemaju tu informaciju. Naravno, to nije slučaj sa svim fakultetima - kaže Bojan.
Treba nam pomoć
Stipendije, literatura, seminari, krusevi stranih jezika, računari, internet, udžbenici, naučni časopisi, usavršavanja u preduzećima i institutima u zemlji i inostranstvu - to je samo deo onoga što je našim mladim intelektualcima neophodno da bi dalje razvijali svoje potancijale.
- Ključ uspeha je da država napravi plan svog razvoja koji bi uključio mlade stručnjake čiji bi zadatak bio da ga sprovedu u delo. Ali taj plan treba da bude nešto veliko, kao što je kompjuterizacija, ali na globalnom nivou, a ne uvođenje nečega što je odavno normalno svuda u svetu, na primer, kupovina ili plaćanje računa preko interneta. Šta ja trenutno mogu da radim kada završim studije? Da budem nastavnik matematike. Prva lestvica bila bi osnovna škola. Sledeća lestvica srednja škola, zatim fakultet pa magistratura. Posle toga u ovoj zemlji nema više lestvica. Mogu samo da se spustim tri stepenice niže i radim neki posao koji je ispod mog nivoa znanja. A ja to neću - kaže Bojan.
Da smo mudri mogli bismo da nađemo način da prodamo tu našu pamet, kaže on. To je jako jednostavno. Velike države imaju para za nove projekte. Mi nemamo ni pare ni opremu, ali imamo stručnjake. Mogli bismo da napravimo projekte za to što njima treba, a oni bi to onda proizvodili. I njima i nama bi bilo super, jer bi oni dobili gotov projekat, a mi bismo dobili ogroman novac za to što smo uradili, objašnjava Bojan. Jovana Subotić
