Izvor: Politika, 24.Jun.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ostaci živopisa i armature
Po dolasku Kfora nijedan hram Srpske pravoslavne crkve nije ostao čitav, u opštini Suva Reka nije ostao da živi nijedan Srbin, niko se, već četrnaest godina, nije vratio
Suva Reka – Uz kamene blokove, beton i šut, tu gde je nekada bio ulaz u manastir Svete trojice, raseljeni Srbi suvorečkog kraja pale sveće. Lagano naslanjaju voštanice, omekšale od vrućine i držanja u rukama, i gledaju u metohijsku ravnicu ispod sebe. Na mestu jedne od važnih svetinja ovog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kraja sada je hrpa kamenja ispod koje proviruju ostaci živopisa i armature. „Ispod toga je, čini mi se, zatrpan deo naših života i naše sreće, ma kud da odemo i ma šta da radimo. Kažu da su se mnogi naši snašli u izbeglištvu.
Ko se u njemu može snaći? Meni sve nedostaje, kako vreme prolazi”, priča za sebe stariji gospodin i premišlja se kako da preskoči na drugi veći kamen što vodi ka oltaru razorene svetinje. Po dolasku Kfora nijedan hram Srpske pravoslavne crkve nije ostao čitav, u opštini Suva Reka nije ostao da živi nijedan Srbin, niko se, već četrnaest godina, nije vratio u svoj plodni i bogati zavičaj. Nova mitologija zasnovana vrednostima Oslobodilačke vojske Kosova proglasila je Suvu Reku oblašću zabranjenom za Srbe.
Šta je Srbima važno i zbog čega su danas ovde? Vlastelini srpskog srednjeg veka ostavili su zadužbine kojima nije poklanjana tolika pažnja, a manastir Svete trojice je svetinja kojoj se dolazilo i gde su ostavljani darovi vekovima. O tim poklonima i dobrim ljudima uredno su ostavljani zapisi od 1456. godine, tako da se danas zna ko je pre više vekova, u turskom ropstvu, izdvojio od svoje sirotinje za manastir Svete trojice; znaju se hiljade njih, zna se odakle su i kako im se zovu sela ili mesta – od prizrenskog kraja, preko Kosova, pa sve do drugih krajeva i oblasti.
Ta imena sa spiska ili Pomenika, znala su da je ovde nešto važno. Ljudi su, u to doba otežane komunikacije, bili vrlo dobro informisani da se ovde čuvaju knjige pisane od 14. pa do 18. veka, da se dva kilometra niže u Bogorodici Odigitriji nalazi remek-delo i jedan od prvih portreta Klimenta Ohridskog, da, odmah tu, u selu Dvorane jedna kuća Popovića generacijama čuva povelju Stefana Dečanskog iz 1326. izdatu Bogorodici Ljeviškoj, hrisovulju cara Dušana datu Svetim arhanđelima, Zakonik cara Stefana Dušana...
Naša današnja kultura, književnost, pravne nauke, filologija i nauka bile bi siromašnije da nije bilo Popovića. Juče je ovde, iako je sve pusto i sravnjeno sa zemljom, stiglo više od sto Srba iz ovih gotovo zaboravljenih sela. U ranu zoru, došli su dečanski kaluđeri, pokosili su travu, montirali veliki beli šator da zaštite raseljene od sunca ili kiše, doneli sto da mogu da postave oltar i služe Bogu za praznik Silaska Svetog duha na apostole, ili Svetu trojicu. Prazničnu liturgiju služio je jeromonah Petar (Rojević) uz sasluženje dečanskih monaha Jezekilja i Isaije.
Posle liturgije, prerezan je slavski kolač, domaćin je bio Slavoljub Mitić, a da pripremi slavu sledeće godine javio se Milorad Arsić. „Ovo je siguran znak da mi želimo da se vratimo i da nas naše svetinje okupljaju oko sebe. One nam govore ko smo mi šta možemo da radimo”, kaže Milan Mihajlović, bivši koordinator opštine Suva Reka. On je uveren da raseljeni i proterani imaju čvrstu želju da se vrate u svoj zavičaj. Mogućnosti su nešto sasvim drugo, atmosfera koja se formirana u proteklim periodu obesmislila je život i prava, rad i slobodu. U selo Lješane kod Suve Reke Srbi do sada nisu odlazili, pa onda dolaze u manastir Svete trojice u nadi da će jednog dana i oni posetiti svoje selo i groblje.
„Dobro je da sam tu, ovo je naša glavna crkva, nekad smo do nje išli peške. Jednom sam u mom selu bio sa nemačkim novinarima i to je sve... Nego, radujem se i da sam tu”, priča Branko Janković iz sela Lješane, koji kao raseljeno lice živi u Međulužju kod Lazarevca. Na ovaj lepi vidikovac stigli su šef gračaničke Kancelarije za Kosovo i Metohiju Branimir Stojanović i načelnik Kosovskog okruga Vladeta Kostić. „Osećanja su pomešana – bili smo srećni, ali istovremeno i tužni. Srećni što smo ponovo u Mušutištu, na tom prelepom mestu, a tužni zbog ovih ruševina”, kaže Vladeta Kostić.
Svako ovde traži deo svoje uspomene i deo svog bivšeg života. Iz svog izbegličkog prtljaga vade se sitnice, seda se oko ruševine, domaćin slave služi goste, odlazi se na manastirski izvor, neko traži panjeve starih kestenova, a onda u grupama silaze u selo Mušutište odakle je i najveći broj raseljenih. Uništeno selo, gledano odozgo izgleda sablasno. Grede, šikara i dimnjaci. „Nikako ne mogu da nađem mesto na kom je bila česma”, govori i ide po svom dvorištu između ostataka kuće Darko Nikolić iz Mušutišta.
Mlad je i potpuno slobodan, bez ikakvog straha, glasno između građevina od kojih su ostale samo betonske grede ponavlja kako su „na njegovu hladnu vodu dolazili ljudi iz sela”. Toliko je uporan i sugestivan, pa se u „potragu” za česmom uključuje i njegova devojka Sunčica koja nije odavde, a među ove oglodane kuće došla je prvi put.
Uzalud je sve, ne mogu da nađu ni česmu ni vodu, kao što ne mogu da pronađu slobodu koja bi ih izvela iz izbegličkog sveta, koja bi im pokazala gde pripadaju i kome pripadaju.
Živojin Rakočević
objavljeno: 24.06.2013
