Izvor: Politika, 17.Mar.2013, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oslikana tronoška inženjere othranila
Izrađujući drvenariju u duhu tradicije, supružnici Jolići koji su se iz grada vratili na selo izdržavaju tri sina na studijama elektrotehnike
Zbojštica kod Užica – Rado bih ovoj tronošci spomenik podigla, kakav su u Arilju malini posvetili. Od te male narodne drvene stolice, koju je moj suprug pravio a ja oslikavala, uz prodaju i drugih tradicionalnih predmeta, tri sina smo podigli. Dvojica starijih, Darko i Boško, studije elektrotehnike su završili, najmlađi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Aleksandar taj isti fakultet je upravo upisao.
Ovo, dok četkicom boji ručno rađenu drvenariju, kazuje za „Politiku” Nada Jolić iz Zbojštice kod Užica. Žena s izraženim umetničkim darom, koji je vešto uklopila sa stolarskim umećem svog supruga Vladana Jolića. Njihova životna priča, iz grada u selo i iz savremenog u tradicionalno, nesvakidašnja je za naše prilike.
– Živeli smo u Užicu, privatno stanovali. Vladan je radio u Valjaonici bakra kao mašinbravar, ja u užičkom Zavodu za javno zdravlje kao ekonomski tehničar. A selo nas je uvek privlačilo, prirodu volimo. Kad su se sinovi rodili, priroda nas je još jače zvala, urbana sredina nam postade pretesna i preteška. Odlučili smo da živimo u seoskom domaćinstvu, u Vladanovoj rodnoj kući u Zbojštici, s njegovom majkom. Isprva, nismo smeli da se pouzdamo samo u prihode od skromne poljoprivrede, pa smo odavde putovali desetak kilometara na posao u Užice. U slobodno vreme Vladan je vešto izrađivao drvenariju, ja oslikavala ikone. Kad počeše veće narudžbine onoga što smo pravili, pre deceniju, oboje napustismo radna mesta i sasvim se posvetismo tom privatnom poslu i životu na selu. Nismo se pokajali što u gradu ne živimo – priča Nada, dok Vladan erski dodaje da i on mnogo voli selo, pogotovo svoje.
Saznavši za umeće ovog stolara, iz Muzeja „Staro selo” u Sirogojnu prvo su naručili da im napravi voće od drveta (jabuke, kruške, šljive), a kasnije i druge drvene predmete u tradicionalnom stilu. Vremenom, počeo je da pravi i stolice tronoške, sinije, drvene kačice, figure seljaka, starinske sanduke i ramove, činije, vretena, čak i cveće od drveta. Što Vladan okom vidi, to rukom napravi.
A onda su se u kućnim uslovima spojili zanat i umetnost, Nada je stupila na scenu. Još u osnovnoj školi napravila je reprodukciju hercegovačkog zbega koja je i sada na zidu njihove kuće u Zbojštici. U početku je zarađivala izrađujući ikone i pejzaže tehnikom ulja na platnu, da bi potom za prodaju pravila i etno-ikebane, herbarijume, kolaže od suvog lišća. Potom je svojim umećem obogatila Vladanovu drvenariju.
– Privukle su me ravnine na tronoškama, pa sam počela da slikam po njima. Prirodnim bojama, i to narodne motive iz ovog kraja: seoske pejzaže ili ljude u kakvim poslovima, uvek vedre i nasmejane, u narodne nošnje obučene. Mnogi su hteli da kupe tako oslikane stolice kao jedinstvene, govorili su mi da one imaju neku posebnu priču. Vremenom, oslikavala sam i druge drvene predmete: sinije, vretena, kačice, kašike, figure – kaže naša sagovornica.
Te svoje proizvode godinama prodaju, ne samo etno-muzejima i na zlatiborskoj pijaci, već i na vašarima i sajmovima od Leskovca do Palića. Njihovih ruku dela stigla su, kao suveniri, na razne kontinente. Poslu su vrlo posvećeni i rade svakodnevno, a zarada je osrednja. Vele da je pre desetak godina, kad su počinjali, prodaja mnogo bolje išla, te da poslednjih godina slabije zarađuju.
Ipak, zadovoljni su pre svega vrstom posla koji rade i slobodom stvaranja kakvu u gradu, u fabrici i kancelariji, nisu imali. Od drvenarije, tradicije i svog umeća decu su na životni put izveli, dva sadašnja i jednog budućeg inženjera elektrotehnike. Darko je u Beogradu već osnovao porodicu, Boško čeka posao, a Aleksandar se sprema za studije. I sva trojica vole selo, uvek kad stignu pomažu roditeljima oko izrade suvenira.
Nada i Vladan su, uz sav posao, stigli da lepo urede seosko dvorište. Sad planiraju da svoje staro domaćinstvo, koje se nalazi uz novu kuću u kojoj žive, pretvore u izložbeno-smeštajni prostor, te da u ovim lepotama počnu da se bave seoskim turizmom. I da svoje goste, koji žele, uče izradi ovih suvenira. Među gostima će možda biti i jedan posebno im drag, gospodin Kobajaši iz dalekog Japana, koji je pre neku godinu, u vreme svog poslovnog boravka u Beogradu čuo za izradu suvenira u Zbojštici i posredstvom užičke Regionalne razvojne agencije došao da vidi kako to Jolići rade. Kažu da se oduševio viđenim i najavio ponovni dolazak.
Branko Pejović
objavljeno: 18.03.2013.
