Izvor: Politika, 04.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osam godina bez transplantacije srca
Novo srce naši građani mogu da dobiju samo u inostranstvu i to po ceni od 70.000 do 300.000 evra, što Zavod ne refundira
U Srbiji već duže od osam godina nije urađena nijedna transplantacija srca, a kroz dramu neizvesnosti kada će i da li će uopšte dobiti organ, koji im znači život, prolazi na hiljade ljudi. Bubreg u ovom času u Srbiji čeka 1.600 ljudi, jetru – 80, srce - niko ne zna...
Transplantacija srca tako dugo nije urađena jer, prvo, nema >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razvijene službe uzimanja i prihvatanja organa za presađivanje i zato što smo siromašna zemlja za ovu najskuplju oblast medicine. Osim toga, Srbija nije članica Eurotransplanta, evropske organizacije, od koje bismo mogli da dobijemo dragoceni organ, ali uz obavezu da ovoj asocijaciji ustupamo i naše „viškove”. I ono najvažnije – nemamo organe za transplantaciju. U najtežim trenucima kada se jedan život neumitno gasi, kod rodbine nema svesti da bi se darivanjem organa nekome drugom mogao spasiti život, a ljudi o tome kod nas nerado govore za života.
Docent dr Siniša Gradinac, predsednik Republičke komisije za transplantaciju organa pri Ministarstvu zdravlja, kardiohirurg Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje”, za „Politiku” objašnjava razloge ove poražavajuće istine:
– Od 1999. godine u Srbiji nije urađena nijedna transplantacija srca. Razlog za prestanak programa transplantacija je pre svega bombardovanje, jer govorimo o osetljivom programu koji traži viši nivo funkcionisanja zdravstvenog sistema. Pre četiri godine Komisija pri Ministarstvu zdravlja napravila je predlog novog zakona o transplantaciji, koji je harmonizovan sa svim pravilnicima Evropske unije u ovoj oblasti. Ministarstvo zdravlja, međutim, nije dovoljno brzo pokrenulo proceduru da se ovaj novi zakon usvoji i formira nacionalna Agencija za transplantaciju. Time bi se dobila sistemska podrška za program, ali i materijalna podrška, jer je transplantacija skupa metoda.
U međuvremenu je u Srbiji bilo pojedinačnih uspešnih transplantacija jetre i bubrega sa kadavera – osoba u stanju moždane smrti, ali novom srcu teški bolesnici mogu da se nadaju samo u nekoj inostranoj klinici, i to samo ako imaju novac da organ i troškove intervencije i bolničkog lečenja plate sami.
– Naše zdravstveno osiguranje na listi indikacija zbog kojih se pacijent može uputiti na lečenje u inostranstvo nema transplantaciju srca, niti ove troškove naknadno refundira onima koji su sami finansirali ovu intervenciju – potvrđuje direktorka Republičkog Zavoda za zdravstveno osiguranje Svetlana Vukajlović za „Politiku”. Ona dodaje da Republički zavod radi u skladu sa aktima i pravilnikom Komisije za transplantaciju koju čini 35 naših vodećih stručnjaka, koji su napravili listu indikacija na osnovu kojih se neko može upućivati na lečenje u inostranstvo.
– Kada je reč o transplantaciji srca, problem je što nismo članica Eurotranplanta, ni EU. Organi za transplantaciju su svuda deficitarni i prvo se podmiruju pacijenti iz tih zemalja članica. Naš narod naivno misli da se srca „prave” u Simensu i da ih je dovoljno platiti. Uz to, iako se trudimo, nismo uspeli da postignemo odgovarajući dogovor sa nekom klinikom u inostranstvu na koju bismo mogli da šaljemo pacijente za transplantaciju srca. Sada smo dobili mogućnost da pošaljemo pacijente u Austriju, ali samo jednog ili dva. Kako da odlučimo ko je taj jedan ? Zato tražimo dalje, tražimo kliniku u kojoj će naše pacijente regularno primiti, da pravo i mogućnosti budu jednaki za sve pacijente – kaže Svetlana Vukajlović.
Oni koji su uspeli sami da „nađu” kliniku, srce, da se prijave kao rezidenti EU, znači da savladaju sve prepreke, međutim, ne mogu iznos koji su potrošili za lečenje refundirati od Republičkog zavoda. Svetlana Vukajlović decidno kaže da bismo na taj način finansirali nečije privilegije:
– Uglavnom se snađu i na operaciju o svom trošku odlaze oni koji su imali lekarske i političke veze. Propis je jasan, bez rešenja Komisije ne mogu se nadoknaditi troškovi lečenja u inostranstvu. Transplantacija srca uopšte nije na listi indikacija, ali jesu transplantacija jetre, bubrega, koštane srži od nesrodnih davalaca...
Direktorka Republičkog fonda negira da je cena transplantacije srca samo oko 70.000 evra, kako se navodi u pojedinim medijima. Cena ugradnje kreće se od 70.000 do 90.000 evra, ali se u obzir moraju uzeti moguće komplikacije, kao i vreme koje neko provodi na klinici dok čeka organ, tako da cena intervencija često premašuje i 300.000 evra.
Posle čitave ove priče i u javnosti se nameće pitanje kako su devedesetih godina lekari Klinike KVB „Dedinje” uradili čak četiri transplantacije srca za vrlo kratko vreme, uz 13 transplantacija jetre. Dok docent Siniša Gradinac kaže da je to tada bio uspešan projekat, ali koji nije bio održiv, jer nije bilo sistemske podrške, neki lekari tvrde da se radilo „kaubojski”, bez nacionalnog programa, za potrebe političke promocije tadašnjeg ministra zdravlja, dr Milovana Bojića. Niko, međutim, ne može poreći veliki trud i entuzijazam lekara koji su obavili te transplantacije.
Ipak, i tada i sada, kao glavni problem nameće se nedostatak organa za transplantaciju. U Srbiji i dalje nema razvijene svesti o humanosti zaveštanja svojih i ustupanja organa članova porodice ukoliko dožive moždanu smrt. Tu sve priče i svi zakoni padaju u vodu! Dok u Americi u svakoj vozačkoj dozvoli stoji naznaka da li je njen vlasnik saglasan sa uzimanje organa u slučaju nesreće, kod nas je pominjanje takve mogućnosti potpuni tabu. Španci bi mogli biti drugi primer: svako ko postane punoletan i podnese zahtev za izdavanje lične karte ima šest meseci da se odluči da li pristaje da bude davalac organa. Ako se u roku od šest meseci ne izjasni, vodi se kao neko ko je automatski prihvatio ovu mogućnost. Zato je Španija zemlja u kojoj se obavi najveći broj transplantacija organa.
Dr Siniša Gradinac pojašnjava da je u predlog novog zakona uneta odredba o pretpostavljenoj saglasnosti, dakle da je svako ko nije za života iskazao da je protiv uzimanja organa pristao da se njegovi organi upotrebe. U tom predlogu za sada je ostavljena otvorena mogućnost da li će se ubuduće naši građani o davanju organa izjašnjavati prilikom izdavanja vozačke dozvole ili lične karte.
-----------------------------------------------------------
Sve se može i bez para
Kako su transplantacije bile moguće u vreme sankcija i opšte besparice. - Lekari se učili na 150 krmača landros rase
Dok je danas program transplantacija srca i jetre u Srbiji skoro potpuno zaustavljen, pre 13 godina, tačnije 5. jula 1995. godine, glavna vest u svim medijima bila je istovremena transplantacija srca i jetre dvojici pacijenata na Institutu za kardiovaskularne bolesti „Dedinje”. Uspešne transplantacije su se ređale.
Kako je to tada, u vreme sankcija i opšte besparice, bilo moguće, a danas je u sferi „nemoguće misije”? Koliko je politički angažman imao uticaj na ovaj projekat?
Odgovor za „Politiku” daje dr Milovan Bojić, tada direktor „Dedinja”, kasnije i ministar zdravlja i potpredsednik Vlade Srbije, danas profesor privatne Medicinske akademije.
- Nikakav politički angažman nije imao veze sa mojim jasnim sagledavanjem da su transplantacije nasušna potreba u Srbiji. Izneo sam ovu ideju na državnoj televiziji, a nakon toga moji oponenti nagovorili su Isidora Papu sa VMA da kaže da me treba isključiti iz lekarske profesije, jer kada za vreme Tita i Kardelja, kada je bilo novca, nisu uspeli da rade transplantacije, kako će u vreme sankcija. Kako? Jednostavno! Shvatio sam da je posao oko transplantacija pre svega organizaciono pitanje, više nego novčano i da se mora raditi multidisciplinarno i multiinstitucionalno. Sada mislim isto: Srbija ima sve potencijale da uspešno radi sve vrste transplantacija.
Kako je sve počelo?
- Prvo je trebalo vežbati na eksperimentalnim životinjama, ali bila je opšta besparica. Boško Perošević, tadašnji predsednik Izvršnog veća Vojvodine, obezbedio nam je 150 krmača landros rase, jer su one najsličnije ljudskom organizmu. Svakog utorka naš tim, više od 50 lekara iz svih oblasti, na VMA, kod dr Sanje Dujića, posmatrao je eksperiment transplantacije srca sa jedne svinje na drugu. Kada je prva svinja preživela, prvi tim lekara „Dedinja” dežurao je dan i noć. Nakon šest meseci eksperimentalnog rada, kontaktirali smo profesora Pihlmajera iz Hanovera, najvećeg evropskog eksperta, koji je potom našem timu obezbedio da pet nedelja posmatra transplantacije rađene na ljudima. Nije bilo para, pa su lekari bili smešteni kod naših zemljaka - priseća se dr Bojić.
Posle usavršavanja stručnjake je dočekao neočekivan problem. Bojić tvrdi da „niko iz državnih institucija iz ljubomore nije hteo da im da organe od potencijalnih donora”.
- Beograd i Klinički centar su nam „zatvorili kapiju”, tako da smo do prvih organa došli preko Novog Sada i uz razumevanje porodice jednog nastradalog mladića. Tog 15. jula 1995. godine radili smo celu noć i obavili istovremeno i transplantaciju srca i jetre. Pacijent koji je tada dobio jetru i danas je živ i vodi restoran, a drugi je sa transplantiranim srcem živeo nekoliko godina - priča dr Bojić.
On kaže i da je lično sa profesorom Predragom Lalevićem obilazio i ubeđivao rodbinu potencijalnih donora, koje su pristale da daju organe, a onda su materijalno pomagali porodice preminulih i pokrivali troškove sahrane.
Dr Bojić svima koji smatraju da je uspeh ovih transplantacija bio u svrhu njegove političke promocije odgovara da do 1998. godine nije imao nijednu političku funkciju, a ako tako misle, onda su ove uspešne transplantacije i živi ljudi „najkorisniji efekat politike”. Kaže i da je program transplantacije trajao do 2000. godine, odnosno do njegovog odlaska sa čela Instituta „Dedinje”.
Olivera Popović
[objavljeno: 05/03/2008]
