Izvor: Blic, 18.Apr.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Organizuje žurke u svom mauzoleju
POŽEGA - Pred mauzolejom koji je sam sebi još 1992. godine podigao na groblju u Loretu, spremajući zalog za onaj svet, Božidar Jovićević (72) iz sela Gugalj kod Požege onomad se dohvatio čuture, potom se prekrstio, srknuo ono šljivovice, pa otvorio vrata velike, neobične grobnice - prave kućice koju je sebi za nebeski život ovaj čudak sagradio.
- To je moj drugi dom, ovo je raj koji me čeka kada me onaj odozgo pozove. S vremena na vreme navratim malo ovde >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da se odmorim i razonodim, pružim se na krevetu i slušam muziku, gledam predmete koje sam uneo da me sećaju na stara dobra vremena. Kažu mi ljudi da sam od para koje sam dao za grobnicu mogao još jednu kuću napraviti. I dan-danas mi to priča moja žena Zora. Znam ja to dobro ali, 'oću da uživam kada sa ovog odem na onaj svet. Kažem Zori: „Šta ti je, pa to je naša kuća, volećemo se mi u njoj kada dođe vreme, dugo, dugo” - počinje svoju priču neobični Gugaljac.
Ovih dana navršava se sedamnaest godina od kako je Božidar Jovićević završio radove na izgradnji svog mauzoleja na loretskom groblju. U grobnicu površine 26 kvadrata, visoku šest metara, Boža je ugradio 400 džakova cementa, tri tone gvožđa, dvanaest kubika dasaka, sedamnaest kubika šljunka. Kada podvuče crtu, dođe do računice da ga je mauzolej koštao oko 30.000 evra.
Iako je mauzolej odavno spreman za useljenje, deda Boži se još nije otelo da se u njega trajno smesti. Blizu „selidbe” bio je pre šest godina, kada ga je na magistrali udario kamion, ali je sudbina htela da umesto u mermernu postelju Božidar legne u krevet ortopedskog odeljenja užičke bolnice.
Pošto mu se još ne da da ovozemaljski život zameni nebeskim, Božidar često prošeta iz Guglja do Loreta, desetak kilometara brdovitim putem do groblja, da svoju večnu kuću obiđe. Svih ovih godina dolazio je često da u grobnici i zanoći, ponekad sam, a ponekad, kaže, i u društvu.
Jovićevićev mauzolej opremljen je raznim ovozemaljskim đakonijama. Unutra su televizor, radio, rešo, krevet sa jorganima i jastucima, frižider u kojem se uvek nađe za prezalogajiti i popiti. Valja, veli, imati gde leći i počastiti se kada probirljivo društvo ovamo navrati.
Enterijer mauzoleja krase uramljene slike Lenjina, Tita, Slobe Miloševića, pod krovom nad spoljnim zidovima pobodeni su štapovi barjaka sa kojeg se vijore srpska i trobojka velike Jugoslavije. Obe sa petokrakom. Crvenu zvezdu, betonsku, „posadio” je Boža i na vrh grobnice, koja ovako nesvakidašnja i okićena dominira loretskim grobljem.
- Ne volim ja baš toliko komuniste, ali u njihovo vreme se dobro živelo. Komunista sam u duši, ali nikada to nisam bio na papiru - britko će Božidar Jovićević.
Hteo je Božidar da na svojoj večnoj kući pomiri dve ideologije zbog kojih se, veli, narod stalno svađa, pa tik uz mauzolej podigao je i veliki krst visok šest metara. Posvetio ga je, kaže, svojim dedovima Petru i Stevanu i stricu Pavlu, pa svakome od njih na krstu ispisao posvetu.
Zagazio je Božidar u osmu deceniju života, ali noge ga još dobro drže, zdrav je, vitalan, pamćenje ga dobro služi, pa sve liči da od selibde, barem još koju godinu, neće biti ništa. Kaže, osim ležanja u bolnici, kada ga je kamion udario, lekara više nikada nije video, niti je kakvu tabletu popio.
Muzika u grobnici
U Božinoj grobnici stalno svira muzika, na radiju se podešivač frekvencije još pre petnaest godina zaustavio na talasima čačanskog radija „Dženarike” i više se nije pomerao. Narodnjaci samo sevaju, uz njih Boža povremeno zapeva: „Čeka Boža poziv s neba, al’ ženama dole treba”.
