Izvor: Glas javnosti, 18.Maj.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opklada na neviđeno
„Obama možda ne može promeniti Ameriku, ali Amerika će sigurno promeniti Obamu. Za godinicu ili dve Obama neće moći sebe da prepozna“, rekao je, ne trepnuvši, samouveren kao uvek, Đura jugonostalgičar. Društvo za kafanskim stolom zadirkuje Đuru. Stani malo, Đuro, smiri se, prijatelju. Ne govori gluposti, Đuro. Postoje ljudi koji su spremni da brane svoje ideje do kraja. Seti se Če Gevare. „Če je izuzetak, umro je pre nego što je inficiran virusom vlasti; revolucionarni nemir >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << odveo ga je u preranu i časnu smrt“, kaže Đura.
Ne preteruj, Đuro. De Gola nije unakazio virus vlasti. Če je umro časno, a De Gol je vladao časno, umeo je da se odrekne neprijatne vladavine.
„De Gol je izuzetak kao i Če. De Gol je učinio za Francusku sve što je mogao, a kada je video da se više ne dopada Francuzima onoliko koliko je želeo, povukao se na selo. Če je umro za revoluciju ne dozvolivši sebi da ideali, kao u nekim drugim revolucionarima, istrule u njemu“.
Društvo na Đuru atakuje rakijom, pa pivom, pa opet rakijom, a Đura filozofira i pod tim teškim uslovima. Spreman je da se kladi da Obama neće izdržati više od dve godine. Napadaju ga svakojakim pitanjima. Dinkić, kažu mu, vlada Srbijom više od osam godina, a ti Obami daješ samo dve godine. Kako to objašnjavaš?
„Lakše je u maloj zemlji davati velika obećanja nego u velikoj i moćnoj zemlji mala obećanja. Dinkić uzimajući obećava da će deliti, sirotinja se tome raduje jer u nešto mora verovati, navikla je sirotinja da sanjari o boljem životu. Obami je teže. Obećao je da će povući Amerikance iz Iraka, a to je malo, ali neverovatno, obećanje. Šta bi američka vojska radila u Americi, s kim bi ratovala? Amerikanci brane Ameriku u tuđim zemljama. Ako Obama ispuni obećanje i povuče Amerikance iz Iraka, najbliži saradnici zahtevaće da pošalje iste ili neke druge Amerikance u Iran. Obama će pokušati da ubedi Amerikance da će ukinuti sve ratove koji nisu u američkom nacionalnom interesu. A gde da nađeš rat koji nije u američkom nacionalnom interesu?“
Da l’ se, pita društvance Đuru, može očekivati da će Amerika pod Obamom biti prema Srbiji drugačija nego Amerika pod Klintonom i Bušom?
„Jok“, kaže Đura samouvereno.
Društvance zahteva da proširi „jok“, valja dokazati da mu istorijsko jok nije slučajno ispalo iz usta. Za stolom je i jedan obamista, drčan kao marksista u marksističko vreme. Taj se posebno okomio na Đurino „jok“.
„Čitate li novine? Da li ste primetili ko se neće, ni slučajno, sresti sa sa američkim potpredsednikom Dž. Bajdenom? Ministar spoljnih poslova Srbije, Vuk, ali Jeremić? Džilita se čovek. Zaljubio se u borbu diplomatskim sredstvima. To što se Vuk neće, makar u pratnji predsednika Srbije, sresti sa Dž. Bajdenom ravno je javnoj opomeni. Ne mlataraj diplomatskim sredstvima, uzećemo ti sva druga sredstva, pa vidi šta ćeš. Zašto srpske trupe, ona dva oficira, nisu otišla na NATO manevre u Gruziji? Da bi Srbija pokazala da je neutralna! Amerika razume potrebu Srbije da bude neutralna. Ko brani Srbiji da bude neutralna kad se radi o Kosovu? Niko. Ali biti neutralan u Gruziji u kojoj američki nacionalni interesi nisu dovedeni do kraja, znači biti antiamerički neutralan. Zato sam rekao jok“.
Obamista ne odustaje. Kladi se na Obamu. Priložio sam pedeset evra kladeći se da će Obama izdržati najmanje tri godine. Izdrži Obama, nema Čea, nema De Gola, samo si mi ti ostao. Ako omaneš, prežaliću pedeset evra, preživeću nekako. Žao mi je Čea, tugujem zbog De Gola, nemoj da i zbog tebe tugujem.
