Izvor: Politika, 06.Nov.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Operativac OSS u Brindiziju
Kako je Đorđe Vujnović, posle bekstva iz okupiranog Beograda, čudnim putevima dospeo do Brindizija, kao agent tajne službe koja je odgovarala samo predsedniku
Od našeg stalnog dopisnika
Njujork, novembra – Mane Vujnović iz sela Vitunj kod Ogulina 1912. u Ameriku, u Pitsburg, kao i mnogi Srbi pre njega, stigao je „trbuhom za kruhom”, ali i da bi izbegao da u Prvom svetskom ratu puca na svoje kao redov austrijske vojske.
Tri godine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kasnije, dobio je sina Đorđa. Kada je Đorđe dve decenije potom završio gimnaziju, poželeo je da studira medicinu. Ali od očeve plate u pitsburškim čeličanama nije preticalo da se plati koledž. Srpska zajednica je međutim ponudila stipendiju za studije u Beogradu, što je cela porodica sa olakšanjem prihvatila.
U Beogradu Đorđe Vujnović je položio ispite sa prve četiri godine studija, tamo se zaljubio u jednu lepu i pametnu plavušu Mirjanu i sa njom se potom oženio. Preokret u zemlji, prvo pristupanje Trojnom paktu, a zatim od Engleza podstaknut puč koji je doveo do bombardovanja Beograda u kojem oboje umalo nisu poginuli, naterao ih je da se prvo sklone u Budimpeštu, a potom su mesec dana boravili u Turskoj, godinu dana u Jerusalimu, da bi dospeli u Kairo.
„Za Vidovdan 1942. godine, u Kairu sam otišao u jednu rusku crkvu na službu za Srbe, kojoj je prisustvovalo mnogo oficira i vojnika”, kazuje nam Đorđe u svom stanu u Kvinsu, Njujork, o događajima koji su neočekivano preokrenuli njegov život.
„U jednom momentu video sam da su u crkvu ušla i tri Amerikanca. Prepoznao sam ih po tome kako su obučeni: nisu bili u uniformama jer Amerika još nije bila ušla u rat sa Nemačkom.
„Kad su izašli iz crkve, ja sam im prišao i predstavio im se: da sam i ja Amerikanac, ali i Srbin i da je meni Vidovdan veoma značajan dan. Pitao sam ih onda šta oni rade u Kairu? Jedan od njih dvojice, onaj stariji, na to je rekao da je i on Srbin. Kasnije sam saznao da je u stvari Slovenac, ali se tada predstavio kao Srbin. Onda mi je objasnio da je u Prvom svetskom ratu bio drugi po rangu u srpskom vazduhoplovstvu. Neki Tošić je bio prvi a on drugi. Posle rata je otišao u Ameriku, a na moje pitanje šta sada radi rekao mi je da upravlja ’Pan Amerikenom’. Raspitivao se za jednog mladića iz Srbije koji je došao sa mnom, jer je hteo da mu ponudi posao. Ali taj momak je u međuvremenu otišao iz Kaira, Ja sam mu na to rekao – ako imate posao, dajte ga meni. Pozvao me je posle u kancelariju, gde sam popunio neke papire i njegovoj sekretarici dao sve podatke o sebi. Pozdravili smo se. Ne mnogo potom, rečeno mi je da sam primljen, i da ću dobiti službenu kartu za ’Pan Ameriken’.
„To je bilo vreme kada je Romel brzo napredovao, zauzeo Tobruk i bio sasvim blizu Aleksandrije. Ako bi ušao tamo, presekao bi put za celu Afriku. Ja sam se bojao toga i otišao da pitam mog, američkog, generalnog konzula da li će biti evakuacije Amerikanaca. ’Ne, ne brinite se, naši interesi će biti sačuvani, zastupaće nas Švajcarci’, odgovorio mi je on.
„To mi nije bilo mnogo ubedljivo. Bio sam kod njega onda tri puta, i tri puta mi je kazao isto… U stvari, lagao me u lice.
„Sa avionskim kartama koje sam dobio, bio sam 1. jula ujutru na aerodromu da bih sa Gordanom ušao u prvi avion za evakuaciju. Za taj isti avion čekalo je puno važnih ljudi, šefovi naftnih kompanija, sa svojim porodicama, koji su takođe hteli da što pre odu iz Kaira.
Završili smo u Akri, Gana, gde je baza ’Pan Amerikena’. Tamo sam proveo oko tri meseca. Gordana je međutim morala da produži za Vašington, gde je dobila posao sekretarice ambasadora u Jugoslovenskoj ambasadi.
„Stanica ’Pan-Ama’ pretvorena je u međuvremenu komandu ratnog vazduhoplovstva. Dobio sam čin potporučnika. Na tom poslu ostao sam oko dva meseca, kad me je komandant komandant pozvao i izneo mi da imaju velike brige sa bazom u Nigeriji, gde je bilo oko 2.250 vojnika, kojima je komandovao jedan Irac, kome je, kako sam potom video, bilo važnije da igra polo sa Englezima, nego da brine o svom poslu. Predloženo mi je prekomandu u Lagos, da tamo budem pomoćnik tog Irca.
„Taj komandant, pukovnik Lars Kristoferson, otac današnjeg glumca i muzičara Krisa Kristofersona, došao je posle mesec dana u inspekciju i uverio se da moj ’Englez’, major, zaista loše obavlja svoj posao, pa je o tome referisao višoj komandi. Rezultat je bila smena mog nadređenog i naredba da ja preuzmem komandu baze u Lagosu. Unapređen sam u poručnika, samo posle tri meseca staža. Po povratku u bazu, prvo što sam uradio bilo je da uvedem pravila službe i disciplinu.
„Ubrzo su me posetila dva oficira OSS-a, tajne službe koja je odgovarala direknto predsedniku (preteča CIA – prim. nov.), koji su tražili da pređem da radim za njih. Pošto su mi iskusniji ljudi savetovali da to kao odličnu priliku prihvatim, dao sam ostavku na položaj u vojsci, i ubrzo se našao u Americi, gde sam oko mesec i po dana bio na specijalnoj obuci, da bi me onda poslali u Italiju, prvo u Bari, a onda u Brindizi. Tamo sam veoma brzo unapređen u šefa za operacije, sa dužnošću da pripremam ljude koji idu na lice mesta u zemljama na Balkanu, kod partizana ili četnika, kod Grka ili kod Italijana.
„Prekretnica je bilo jedno pismo koje sam dobio od žene, u kome mi kaže da je saznala kako je nekoliko stotina američkih avijatičara u Srbiji, na teritoriji koju drži Draža Mihailović i da ih njegova vojska hrani, leči i čuva od Nemaca.
„Na kraju, Mirjana mi je poručila da bi oni trebalo da se evakuišu...”
Milan Mišić
Sutra: „Operacija Helijard”
objavljeno: 07/11/2010
