Izvor: Danas, 30.Okt.2014, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Operacija „novčanik“
Na delu imamo otvorenu operaciju na našim novčanicima, bez ijednog reza, skoro bezbolno jer smo svi odavno pod anestezijom. Naše je samo da verujemo predstavnicima vlasti i da ih pustimo da nam, naživo bez instrumenata, čačkaju po novčaniku i uzimaju koliko im treba, a nama će biti bolje samo što mi to još ne znamo. Nama glava, ionako, služi isključivo za šišanje. Finansijska konsolidacija je naša nada.
Međutim, ni konsolidacija socijalnog dijaloga ne bi bila suvišna. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Mere štednje donete su bez učešća sindikata kao socijalnih partnera koji su stavljeni pred svršen čin. Socijalni dijalog je preduslov za ostvarivanje zajedničkih ciljeva i prevazilaženje problema.
Zaposleni u pravosuđu žrtve su svih reformi i mera štednje. Zarada službenika u sudu nakon smanjenja iznosiće 25.000 dinara. Ko radi umreće od gladi, jer tako izgleda dostojanstven rad u Srbiji. Bilo bi dobro da je Vlada, kao poslodavac svima, prethodno ujednačila zarade pa tek onda počela da ih smanjuje. Usvajanjem mera štednje država nas je prevarila.
Manjak u državnoj kasi, pre svega, izazivaju javna preduzeća gubitaši čiji se gubici pokrivaju iz državne kase, dakle, novcem svih građana. Država kao osnivač(gazda) tih preduzeća morala bi da kontroliše i njihove rashode. Zaista je najlakše preuzeti tuđi dug i vraćati ga tuđim novcem.
Iz izveštaja Fiskalnog saveta proizlazi da je bez dovođenja u red javnih preduzeća nemoguće uspešno sprovesti fiskalnu konsolidaciju jer troškovi javnih preduzeća jedan su od glavnih razloga neodrživog povećanja fiskalnog deficita i javnog duga. Njihova analiza ukazuje na „uzaludnu žrtvu radnika i penzionera“ ukoliko mere štednje ne obuhvataju kontrolu troškova javnih preduzeća i kao primer navode da su samo dva javna preduzeća u 2014. imala veće troškove od svih prihoda koje je država imala od povećanja stope PDV-a i uvođenja solidarnog poreza.
Zaposleni u pravosuđu ne pristaju da im se smanji zarada kako bi se pokrivali gubici u javnim preduzećima. Za propast i gubitke javnih preduzeća krive su sve vlasti. Nedopustivo je da službenik u sudu, medicinska sestra, ili profesor, ili sudijski pomoćnik sa položenim pravosudnim ispitom ima platu kao nekvalifikovani radnik u javnom preduzeću. Ne prigovaramo tom radniku nego državi kao zajedničkom poslodavcu koja jedne ceni a druge potcenjuje i diskriminiše.
Pre smanjenja zarada i penzija, Vlada je morala da ograniči troškove u javnim preduzećima, da ih preko „svojih ljudi“ u upravnim i nadzornim odborima uskladi sa rezultatima poslovanja, kao i da ukine naknade na ime članstva u upravnim i nadzornim odborima javnih preduzeća zbog gubitaka u poslovanju. Pored toga, trebalo je u Budžetu smanjiti iznose za „specijalizovane usluge“ i usluge po ugovoru.
I na kraju, Vlada bi trebalo da se izvini građanima jer su prethodne mere u vidu solidarnog poreza i zabrane zapošljavanja podbacile. Solidarni porez „pojela“ su dva javna preduzeća a broj zaposlenih upravo se uvećao u državnoj upravi i Vladinim preduzećima jer Vlada ne poštuje sopstvene odluke. Verbalni rad Vlade verbalno ohrabruje i Evropske unija. Ali samo verbalno, jer još nijedno poglavlje za pregovore nije otvoreno. Baš se pitam zašto.
