Izvor: Politika, 07.Nov.2010, 23:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Operacija Helijard
Đorđe Vujnović, u 95. godini odlikovan američkom ”Bronzanom zvezdom”, o tome kako je, uprkos otporu Britanaca, organizovana evakuacija
Od našeg stalnog dopisnika
Njujork, novembra – Kad je od supruge Mirjane saznao da se na teritoriji koju drže četnici generala Draže Mihailovića nalazi mnogo američkih avijatičara koji čekaju na pomoć, ali da Ratni departman ništa ne preduzima, Đorđe Vujnović, agent tajne službe OSS zadužen za operacije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na Balkanu, kaže da je smatrao da se nešto mora hitno preduzeti.
Bilo je to u maju 1944. O tome naš sagovornik kaže:
„Otišao sam kod komandantu 15. vazduhoplovnih snaga i rekao kakva je situacija sa avijatičarima u Srbiji i izložio mu plan za njihovu evakuaciju. On se složio, ali mi je kasnije rekao da su se tome usprotivili Englezi, tvrdeći da je reč o prevari, o planu da Draža namami Amerikance kod sebe, a potom ih uzme kao taoce. Kakvi taoci, rekao sam, kad već imaju 215 Amerikanaca, koji svi mogu da budu taoci? Posle mnogo ubeđivanja, odlučeno je da se evakuacija ipak organizuje – stvar je presekao lično predsednik Ruzvelt, jednom psovkom, kako sam čuo kasnije, na račun saveznika. Ali najvažnije je bilo da je ’Operacija Helijard’, kako smo je nazvali, mogla da počne (helijard je mornarički izraz za glavno uže na katarci koje podiže jedra – prim. nov.).”
Zašto vi niste otišli na teren, već ste poslali druge?
Želeo sam, naravno, da budem tamo, ali tome su se opet usprotivili Englezi, jer su znali na čijoj sam strani. Ja sam na to rekao da, ako ja ne mogu da idem, onda tražim da izaberem ljude u koje imam poverenja da zadatak mogu da obave kako treba. Izabrao tako, pored Đorđa Musulina, i Nikolu Lalića. Obojica su bili dobri momci, dobri Amerikanci i dobri Srbi. Odredio sam im i jednog radio-telegrafistu, Artura Đubilijana. Kad su stigli na teren i kad smo uspostavili radio-vezu, pokazalo se da će sve biti teže nego što je na početku izgledalo, a najteže je bilo pripremiti pistu za sletanje i poletanje aviona. Za to je iskorišćena jedna livada u Pranjanima, koja je „doterivana” prostim seljačkim alatima i zapregom, a da to Nemci, koji su bili u Čačku i Milanovcu, nisu primetili.
Zašto su Englezi imali tako negativan stav prema vašim kontaktima sa Mihailovićem?
Englezi su vodili svoju politiku, koja je dolazila od Čerčila. Čerčilov sin je bio kod Tita. Čuo sam neke veoma gadne stvari o njemu: da je bio pijanica i kockar, i da je potpisivao sve što su mu partizani poturali. Čak i da je varao na kocki, iako nisu igrali u pare, već samo za šibice. Hteli su da nas sabotiraju što više mogu. Nekoliko puta naši avioni su pogrešno navođeni da slete na partizansku teritoriju. Avijatičari koji su bombardovali Ploešte imali su naređenje da, ako budu oboreni, nikako ne idu kod onih sa bradama, jer će im „odseći uši” – takva je bila antičetnička propaganda.
Koliko je proteklo do prve evakuacije?
Više od dva meseca... Bio je to veliki rizik, jer samo da je jedan transporter pogrešno sleteo i ostao zaglavljen u Pranjanima, Nemci bi sve otkrili i sudbina avijatičara bila bi zapečaćena, a sletela je i poletela cela flota, pošto je jedan transporter, da bi uopšte mogao da poleti sa kratke zemljane staze, mogao da preveze samo 12 ljudi,. Četnici su sem toga bili veoma slabo opremljeni. Nikola Lalić mi je opisao da su bili bez hrane, često prinuđeni da jedu zob namenjenu konjima. Situacija je bila očajna. Nikola mi je poručio da bi bilo dobro kad bih mogao da im jednim avionom pošaljem cipele. Prekršio sam naređenje o zabrani dostavljanja pomoći i napravio rekviziciju za 600 pari cipela. Toliko nije bilo u američkim magacinima, pa smo ih uzeli od Engleza. Time sam napunio ceo avion, onaj poslednji koji je išao da pokupi i naše operativce, tako da je pilot do svoje kabine morao da ide preko kutija. Kad mi je taj pilot, pukovnik, stavio primedbu da to nije dozvoljeno, objasnio sam mu da četnici neće tim cipelama ubijati ni Nemce ni partizane. Ali ispao je problem: znate naše seljake, imaju velika stopala, pa je sve što sam poslao bilo malo. Rešenje je bilo što su ih sekli pozadi, pa onda privezivali krpom.
I na kraju, sve je išlo prema planu?
Hvala bogu, sve se odlično završilo. Nijedan avion nije izgubljen, nijedan avijatičar nije nastradao.
Da li ste ponudili pomoć generalu Mihailoviću?
Poslao sam mu, tokom operacije, telegram da smo spremni da ga evakuišemo. On je na to odgovorio da ne može da napusti svoje vojnike i svoju zemlju. Meni je bilo žao Draže. Bilo je jasno da će posle rata biti ili ubijen ili uhvaćen. To što ga nismo podržavali bila je i naša politika, ali pre svega Engleza, mi tamo nismo mogli da radimo ništa bez njih. Za sve smo morali da tražimo njihovu dozvolu.
Zašto posle rata niste ostali u obaveštajnoj službi, odnosno prešli u CIA?
Oni me nisu hteli. Pretpostavljam ko je nešto rekao o meni i što je ušlo u moj dosije. Ne znam šta je to bilo. Ja sam bio ispravan, ali to dokazati, bilo je vrlo teško.
----------------------------------------------
Totalni uspeh
U prvom naletu, u noći 8. avgusta 1944. i 9. avgusta po danu, transporteri C-47 sletali su jedan za drugim na improvizovanu pistu u Pranjanima, i evakuisali ukupno 240 američkih avijatičara, šest Britanaca, devet Italijana i 12 Rusa – sve ukupno njih 272. Dnevna operacija je pokrivana američkom avijacijom koja je bombardovala nemačke položaje u Gornjem Milanovcu i Čačku, a kada je postalo jasno da je ovo put za izbavljenje, u Pranjane su sa raznih strana počeli da pristižu i drugi oboreni saveznički vazduhoplovci, tako da je „Operacija Helijard” završena tek posle šest meseci, 27. decembra 1944. godine. Tim OSS-a na čelu sa Đorđem Vujnovićem u Brindiziju, i Đorđem Musulinom, Nikolom Lalićem i Arturom Đubilijanijem u Pranjanima, izbavio je 432 Amerikanca, 80 Britanaca, Kanađana, Francuza, Italijana i Rusa. Svi oni su do izbavljenja bili pod zaštitom Mihailovićevih četnika.
Milan Mišić
Sutra: Umesto slavlja, zavera ćutanja
objavljeno: 08.11.2010.
