Izvor: Danas, 22.Jun.2015, 06:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opasno uljuljkivanje
Pokojni premijer Zoran Đinđić je u svom poslednjem intervjuu 21. februara 2003. rekao da nam nisu prijatelji oni koji nas podržavaju samo u onome što je za njih bitno, da bi nas uljuljkali i odvratili od toga da rešavamo svoje probleme.
Nemački ministar za ekonomsku saradnju i razvoj Gerd Miler poslednji je u nizu zvaničnika vlada zapadnih država i Evropske unije koji su imali samo reči hvale za reforme koje se sprovode u Srbiji. Pre njega, direktor Evropske komisije za >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << susedsku politiku i pregovore o proširenju Kristijan Danijelson rekao je da je "jasno da je Srbija napravila veliki napredak na putu ka Evropskoj uniji". U čemu se taj napredak tačno ili jasno ogleda? Napredak bi trebalo da se ogleda u diskontinuitetu sa prethodnim vladavinama, što bi podrazumevalo uvođenje reda u javni sektor, odgovornost i preglednost trošenja budžetskog novca, borbu protiv nepotizma i partokratije, a takođe bi se ogledao u odnosu prema opoziciji, institucijama, struci i uopšte građanima. Napredak po ovim pitanjima je iluzoran, a pojedini pokazatelji egzaktni.
Srbija se od polovine 2012. zadužila za oko deset milijardi evra, da bi kupila socijalni mir i da bi još neko vreme mogla da se veštački održava u životu. Privreda nije stala na noge. Industrijska proizvodnja je opala 2014. u odnosu na godinu ranije za 6,5 odsto, a ove godine negativan trend se pogoršava iz meseca u mesec. Prema prognozi Svetske banke za period do 2017. godine, srpska ekonomija spada u deset svetskih ekonomija koje će najsporije rasti.
Srbija je po medijskim slobodama pala za 13 mesta, za samo godinu dana kako je izvestila agencija koja se bavi ovim istraživanjem. Slična situacija je u pogledu istraživanja korupcije. Prema skorijem izveštaju Republičkog zavoda za statistiku, 1,7 miliona ljudi u Srbiji živi ispod ili na granici siromaštva. Odnos prema egzodusu mladih ljudi je nepromenjen. Upisne kvote državnih fakulteta se ne menjaju. Stvaraju se kadrovi potpuno nepotrebni za ovdašnju privredu i tako se iz godine u godinu reprodukuje emigracioni saldo. Broj lekara koji napuštaju zemlju se naglo povećava od 2012, a pokazatelji u prvih nekoliko meseci pokazuju da će ova godina iza sebe ostaviti neslavan rekord. Umesto suštinskog menjanja uslova rada i odnosa sa našim stručnjacima, gubitak ovakvog potencijala se trivijalizuje u dnevnopolitičkim prepucavanjima.
Zato se pitam o kakvim reformama evropski zvaničnici govore. U Srbiji ne postoji sistemska politika, već kult ličnosti. Donošenje zakona nije sinonim sa uređenjem jedne društvene oblasti. Ako ne sudimo samo po ekonomskim kriterijumima, već uzimamo u obzir odnos prema institucijama, stanje je podjednako dramatično. Medijski i politički linč pojedinaca koji vrše institucionalnu funkciju zaštite građanstva pokazao je odnos vlasti prema kritici, te da nema nijednog racionalnog razloga za pozitivne ocene njenog delovanja, kamoli za impresioniranost.
O mnogim projektima u koje su uključeni izvesni investitori iz inostranstva ne znamo gotovo ništa. Na kritike, premijer odgovara da preuzima odgovornost i time je krug odgovornosti završen, bez ikakvih posledica po bilo koga. Sve ovo je u potpunoj suprotnosti sa praksom zemalja čiji zvaničnici imaju samo reči hvale za srpske reforme.
Ostaje da EU ovu vlast uzdiže iz razloga koji nemaju dodirne veze sa dobrobiti prosečnog stanovnika Srbije. Ili postoji nešto što se krije od javnosti, a u interesu je EU da pohvalama vlasti istu privoli na veću kooperativnost, ili možemo ostati zapanjeni pred činjenicom da je zajednica kojoj težimo suštinski nezainteresovana da obavi dubok i smislen netehnički uvid u stvarno stanje života ovdašnjeg građanstva.
*Autor je sociolog
