Izvor: Politika, 01.Jul.2011, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opasan otpad možda u Svilajncu ili Žitištu
Te opštine resorno ministarstvo vidi kao pogodne lokacije za postrojenje u kojem bi se uništavale i prerađivale hemikalije zaostale posle industrijske proizvodnje. – Slični pogoni u Evropi bezbedni
Svilajnac i Žitište su sledeće opštine u kojima bi država, pošto su je do sada burnim građanskim i političkim protestima odbili Ćuprija, Šabac i Ćićevac, mogla pokušati da zadobije saglasnost lokalnih vlasti i poverenje stanovništva i konačno izgradi prvo domaće >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << postrojenje za neorganski opasan otpad. Predsednike opština Svilajnac i Žitište su nadležni iz Ministarstva životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja nedavno vodili u Finsku, gde su obišli pogon za preradu opasnog otpada. Tada im je rečeno da se i njihove opštine vide kao potencijalni domovi za sličnu fabriku. U ministarstvu potvrđuju saznanja „Politike”, ali i napominju da su još neki gradovi u igri, kao i da bi u Svilajncu, umesto postrojenja za neorganski opasan otpad, mogao biti podignut pogon za farmaceutski otpad.
– Predstavnici još nekih opština će ići na put da vide evropska postrojenja i uvere se da su bezopasna. Za petnaestak dana ćemo možda moći nešto više da saopštimo – kaže Aleksandar Vesić, pomoćnik ministra.
Ni u Žitištu nisu bili spremni da se već sada upuštaju u razgovor sa medijima, dok u Svilajncu navode da ne smatraju svoju opštinu „idealnom udavačom” za neutralizatora opasnog otpada.
– Lokacija koja nam je spomenuta je pepelište termoelektrane „Morava”, dela sistema TE „Nikola Tesla”. Zidanje na tom mestu ne zavisi samo od nas nego i od TENT-a, pa sam se i začudila zašto uopšte s nama razgovaraju. Ako i dobiju njihovo odobrenje, nisam sigurna da je pametno opasan otpad smeštati na pepelište neposredno kraj Morave. Lekar sam, razumem da je takvo postrojenje bolje za Svilajnac i celu Srbiju. Ali, ne slažem se sa izborom konkretne lokacije i ministru Oliveru Duliću sam rekla da nismo zainteresovani za postrojenje – stav je dr Gorice Dimčić Tasić, predsednice Opštine Svilajnac.
Bez obzira na njeno čuđenje, neizbežno je bilo da ministarstvo razgovara sa opštinarima o lokaciji koja pripada javnom preduzeću i na čije korišćenje uprava Svilajnca dosad nije imala uticaja. Gradnja pogona za opasan otpad se već triput pokazala osetljivim političkim pitanjem. Čak i početna voljnost lokalnih vlasti da daju dozvolu za gradnju gubila se pod pritiskom opozicije u Skupštini i građana i nevladinih organizacija na ulicama. Nesposobnost države, to jest i njenih republičkih i lokalnih instanci, da slome predrasude građana već je skupo koštala Srbiju jer je Evropska unija bila spremna da finansira i podizanje postrojenja za organski opasan otpad i spalionice za opasan i farmaceutski otpad. Pošto je toliko dugo čekao da Srbija pokrene projekat s mrtve tačke, Brisel je uskratio sredstva za preostala dva pogona i sada nam, pod uslovom da radovi počnu do septembra, nudi samo novac za fabriku u kojoj bi se prerađivao neorganski opasan otpad.
U Ćićevcu, poslednjem mestu gde je država „okušala sreću”, prebacuju ministarstvu da nije od početka bilo otvoreno prema njima.
– Mislili smo da će kod nas, na najviše sedam hektara, nići pogon za tečni neorganski otpad. Onda se ispostavilo da će tu biti i čvrsti otpad, i to na 27 hektara. Ne mogu da kažem da su u ministarstvu ikada tvrdili drugačije, da su nas slagali. Ali, nisu bili izričiti – seća se Slavoljub Simić, zamenik predsednika Opštine Ćićevac, koji priznaje da nikada nisu pitali stručnjake da li je čvrsti otpad opasniji od tečnog i ima li razloga za javnu histeriju koja je tutnjala Ćićevcem.
U ministarstvu uporno tvrde da su s Ćićevcem, Šapcem i Ćuprijom bili potpuno iskreni i precizni i da su predstavnike tih opština i vodili u inostranstvo upravo zato da bi oni mogli da se uvere u bezbednost postrojenja za opasan otpad.
– U jednoj stranoj zemlji, na primer, resorno ministarstvo i firma kojoj je povereno upravljanje takvim pogonom istražili su stanje životne sredine u opštini odabranoj za gradnju. Na medicinsko ispitivanje su odveli ljude koji žive blizu mesta predviđenog za postrojenje. Tek onda je počelo zidanje, uz obavezu države i firme da istraživanja organizuju svake dve godine – navodi Ljubinka Kaluđerović, sekretar životne sredine u Stalnoj konferenciji gradova i opštini.
Postrojenja za opasan otpad nalaze se širom Starog kontinenta a do 2020. godine će postati neophodna svakoj državi EU i zato što će izvoz te vrste otpada verovatno biti zabranjen. Sramota je, smatra Miroslav Vrvić, profesor na Hemijskom fakultetu u Beogradu, što pojedinačni interesi kod nas sprečavaju izgradnju pogona koji je potpuno neškodljiv.
– Spalionica u Beču se nalazi preko puta bolnice. Niko se na nju ne žali – kaže profesor Vrvić.
Srbija je zatrpana opasnim otpadom, smeštenim u 440 privremenih skladišta a dešavalo se da ga inspektori nađu i razbacanog u prirodi. Svake godine nastane bar još 40.000 tona tog otrova.
– Samo na jalovištima pepela se verovatno nalazi oko 200 miliona tona. Još četiri do šest miliona tona nastanu svake godine – navodi Slobodan Aranđelović, iz firme „Miteko”, koja se bavi upravljanjem opasnim otpadom.
Vladimir Vukasović
objavljeno: 02.07.2011
