Izvor: Danas, 17.Dec.2014, 00:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Omanuli smo s našom decom
Šta se to dešava sa decom rođenom devedesetih? Mnogi će reći - bili su premali da bi doživljavali, preživljavali, sve ono šta se dešavalo u Srbiji. Ali da li je uistinu tako? Da li zaista ne verujemo da deca upijaju kao sunđer naša osećanja, naša raspoloženja, zapravo upijaju sve što ih okružuje. Šta su deca rođena devedesetih mogla da upiju iz svoje bliže i dalje okoline? Samo i jedino odvratnu negativnu destruktivnu i samoubilačku energiju.
S tim utkanim u >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << sebe počinje njihova socijalizacija. Prvi koraci su obdaništa, osnovne škole pa gimnazije ili srednje škole. I šta ih tamo čeka? Ista ta jeziva energija - jer svi, od vaspitačica do učitelja i profesora, u istom su čabru i najmanja briga su im deca i njihovi mali životi i sićušne psihe. U redu, ali šta je sa roditeljima? U sveopštem haosu za koji ni sami nisu bili spremni, jer su odrastali u vreme kada je društvo koliko-toliko bilo uređenije, i kada je postojala kakva-takva briga za drugog, roditelji su se pogubili u novim pravilima igre. Snaći se znači isključivo sticati novac na ovaj ili onaj način, ne snaći se, znači ne sticati novac. Brigu, ljubav, posvećenost, druženje sa sopstvenom decom zamenili su novac i model da se novcem rešava sve, da ne postoji odgovornost, da nema kazne. To je naše nasleđe iz devedesetih, a bogami i iz dvehiljaditih, i to nasleđe ostavljamo našoj deci. Kao što je govorio Duško Radović - kakvi roditelji takva i deca.
I šta se sada dešava s našom decom? Dešava se to da, recimo, film „Rane“ kapiraju kao neviđeno gotivnu foru i da je Švaba lik do jaja, jer im niko nije objasnio da to baš i nije tako, i da Dragojević sigurno nije bio u fazonu, dok je osmišljavao taj lik, da Švaba treba da bude uzor za njegovu ili bilo čiju decu. I takvih primera ima koliko hoćete, od filma „Vidimo se u čitulji“ do tekstova Beogradskog sindikata. Ok, to znamo svi, opšte je mesto, kakve to sada ima veze? Ima, sve ima veze. Omanuli smo. Nismo našu decu naučili da razlikuju fikciju od stvarnosti, nismo ih naučili da ako loše rade, sve će im se lošim vraćati, nismo ih naučili da nije baš sve u novcu i da para baš uvek neće da zavrti tamo gde burgija neće. A nismo ih naučili jer smo u sve to i sami poverovali, jer smo postali odvratni i pohlepni, jer smo sebični i plitki, jer smo poverovali da pare mogu i sudbinu da kroje. Poverovali smo da smo nedodirljivi.
Da li će društvo biti bolje, mirnije, spokojnije i uređenije, i da li ćemo postaviti sve na svoje mesto, kada Dušan, koji je skrivio nedavnu groznu nesreću na Adi Huji, zaglavi robiju sa svojih 19 godina od minimum deset. Nećemo, opet ćemo sve gurnuti pod tepih kao i uvek do sada, a onda ćemo kao lešinari da čekamo neku sledeću nesreću ne bi li se opet danima hranili tuđim tragedijama i tako prali svoju savest. Da li je to cilj, da li je to rešenje? Nije, i ne sme da bude. Cilj svih nas, i roditelja i obrazovnog sistema, a pre svega države, jeste da nam ova stravična tragedija, gde su se mladi ljudi podavili, a preživeli će ostati oštećeni za ceo život, bude alarm da kako znamo i umemo učinimo sve da se više nikada ništa slično ne dogodi.
Ovu tragediju bi trebalo da prihvatimo kao mogućnost za iskupljenje i kao šansu da zaista suštinski nešto promenimo. Da dobro razmislimo da li bi bilo bolje i delotvornije da godine koje bi Dušan proveo u zatvoru odsluži tako što bi po srednjim školama govorio o svemu tome sa svojim vršnjacima. Ne postoji bolji metod učenja od iskustva jednog vršnjaka koji o takvim događajima govori pred svojim vršnjacima . To je najbolja moguća edukacija, to je jedini spas za Dušana i sve buduće Dušane. Jer ne zaboravimo da su sa Dušanom u kolima bili njegovi drugari, samo se zalomilo da je Dušan bio taj za volanom. Svi smo mi odgovorni za ovu nesreću, jer smo svi redom zakazali, svi smo mi tu noć bili za volanom.
Najlakše je Dušana strpati u zatvor i time zadovoljiti zakon i zaključiti slučaj. A zapravo, Dušan je samo kolateralna šteta i pitanje je dana kada će svako od nas doći na red. Sve je stvar preventive, i sada se iznova vidi koliko je tačna ona stara izreka, koju smo olako zaboravili - da je bolje sprečiti nego lečiti. Krajnje je vreme da počnemo da se ponašamo a ne samo izgovaramo kako su deca jedino naše bogatstvo i jedini kapital koji imamo.
Slađana Novaković, majka dvoje dece - od 19 i 24 godine
