Izvor: Politika, 06.Jan.2010, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ogrtač kneza Lazara čuva se u Muzeju SPC
Ovde se nalazi i slika Paje Jovanovića „Seoba Srba”, i to u sali u kojoj se održava Episkopski sabor, kaže upravnik muzeja Miroslav Ilić
Tamnozlatni ogrtač kneza Lazara sa izvezenim lavovima u skoku – zvuči kao nešto što više pripada epskoj pesmi, nego stvarnosti, ali nije tako. Odora urađena u severnoj Italiji, u mestu Luka, sa dugmetom na kojem je ugraviran šlem sa volovskim rogovima, jedan je od eksponata Muzeja Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. I nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedini koji je star nekoliko vekova i seže u prošlost koju više pamtimo po epskim pesmama nego po stvarnim istorijskim događajima.
Tu je i plaštanica kralja Milutina Nemanjića, urađena oko 1300. godine, kojom su se, posle smrti, prekrivala tela velikodostojnika, najstariji tekstil te vrste na Balkanu i među najstarijima u Evropi. Zatim, povelja cara Dušana manastiru Hilandaru iz 1347/48. godine, kojom se svetogorskoj svetinji daruju neka imanja, metosi. Miroslav Ilić, upravnik Muzeja Srpske pravoslavne crkve, objašnjava nam kako je ova povelja nastala.
– Car Dušan u to vreme je boravio na Svetoj gori gde se sklonio od kuge koja je harala, tada je i Jelena bila sa njim, ali se kaže da ona nije kročila nogom na tle, nego je na mazgi ušla. Dušan je video da manastiru nedostaju sredstva za izdržavanje i napisao je povelju u kojoj je tačno navedeno šta sve poklanja Hilandaru – priča Ilić.
Pored vitrine, u kojoj se nalazi ogrtač Lazara Hrebeljanovića, izložena je Jefimijina „Pohvala", odnosno pokrov koji je radila za ćivot kneza Lazara oko 1420. godine. U 26 redova srebrnim nitima izvezeni su stihovi koje je povodom kneževe smrti sastavila udovica despota Uglješe Mrnjavčevića. Upravnik Muzeja ističe da predmeti koji čine stalnu postavku nisu ni tri odsto ukupnog blaga koje se kod njih čuva.
– Izloženi su sve originali, sa izuzetkom jedne knjige, obodinsko-cetinjskog izdanja Oktoiha, jedino je to fototipsko izdanje knjige koja je nastala krajem 1493. godine. Najvećim delom eksponate čine ikone, rukopisne, štampane i bogoslužbene knjige. Samo rukopisnih knjiga imamo oko 900 primeraka, od kraja 13. veka do kraja 18. veka. Tu je i crkveni tekstil, crkveni metal, portreti... Eksponati koji se ovde nalaze su uglavnom iz fruškogorskih manastira, koje su ustaše krajem 1941. i 1942. godine razrušili, opljačkali i odneli mnoštvo predmeta za Zagreb. Krajem 1945. godine Radoslav Grujić uspeo je da vrati to blago. Odneseno je negde oko 40 vagona, a vraćeno je možda dve trećine. Nešto je još i u putu nestalo. Međutim, ono što je vraćeno dosta dobro je sačuvano. Kod nas se čuva i slika Paje Jovanovića „Seoba Srba", koja se nalazi u sali gde se održava Episkopski sabor – kaže Ilić.
Deo fonda, onaj početni, nastao je kao proizvod rada profesora Radoslava Grujića i Lazara Mirkovića, koji su sakupljali eksponate po srpskim manastirima, a deo je oformljen otkupom i poklonima i on stalno raste.
Sveti arhijerejski sabor, na zasedanju 5. decembra 1927. godine, doneo je odluku o otvaranju biblioteke i muzeja Srpske crkve, a stručnjaci koji su određeni da prikupe po manastirima crkveno blago bili su Radoslav Grujić i Lazar Mirković. Muzej je otvoren u ratno vreme, 1942. godine, u konaku kneginje Ljubice, koji je Crkvi dat u zakup na 50 godina. Međutim, Srpska crkva je taj prostor koristila svega četiri godine, posle čega je iseljena iz konaka, a muzej je smešten u zgradu Patrijaršije.
– Prostor je mali i skučen, a kako smo malo zavučeni, posetiocima nije uvek zgodno da nas nađu. Poseta bi bila mnogo veća kada bismo, na primer, mogli da se uselimo u Konak kneginje Ljubice, a u veliko dvorište mogao bi da stane i veći broj đaka, mogli bismo da ugostimo ekskurzije, što sada nije moguće. Još jedan moj predlog je da otvorimo vrata pored austrijske ambasade, preko puta Saborne crkve, pa da se ne obilazi ceo krug kako bi se stiglo do nas – navodi Ilić.
Crkveni i bogoslužbeni predmeti koji se čuvaju u Muzeju SPC često su spasavani od propasti, odnošeni sa ratnih područja u seobama naroda, izvlačeni iz ruševina manastira. Tako je bilo i u vreme posle smrti kneza Lazara, a tako je bilo i nedavno, za vreme ratova devedesetih.
– Sve je sačuvano iz manastira koji su oštećeni ili uništeni za vreme poslednjih ratova u Hrvatskoj. Izuzetak su manastiri iz Pakraca, mada kažu da je veći deo i tu sačuvan, sklonjen, samo je nešto uništeno. Predmeti koji su kod nas zaštićeni su, konzervirani i čekaju da se vrate, kada i ako se za to ukaže prilika. Ukoliko ne, ostaće u trajnom čuvanju Muzeja – ističe Ilić.
Zbirka stalno raste zahvaljujući darovima vernika. Kako objašnjava upravnik Muzeja, narod donosi porodične ikone, štampane i rukopisne knjige, oni koji potiču iz svešteničkih porodica daruju bogoslužbene predmete koji su pripadali njihovim precima. Akademik Milivoje Kostić darovao je, na primer, vrednu ikonu iz 15. veka, Hristovo vaskrsenje. U Muzej ikone koje je dobijao na poklon donosio je i patrijarh Pavle.
– Čim bi je dobio na poklon, patrijarh ju je poklanjao nama i tako je bilo gotovo uvek. Njegovu zaostavštinu čine uglavnom knjige, koje će ostati u Patrijaršijskoj biblioteci, a ako se nađe i nešto što je za Muzej svakako da će to biti predato nama na čuvanje – kaže Ilić.
J. Beoković
[objavljeno: 06/01/2010]
