Izvor: Danas, 15.Dec.2014, 23:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ogoljeni centralizam i tržište
Pre šest godina donet je Zakon o kulturi. I šta? Da li smo u međuvremenu odredili model kulturne politike koju želimo da vodimo, napravili strategiju? Da li se bilo šta nabolje promenilo u kulturnoj produkciji, statusu umetnika i uopšte u društvenom vrednovanju kulture i umetnosti?
Sada se mnogi žale da Zakon nije primenjivan. Nije ni mogao biti primenjen, jer podzakonska akta nisu jasno definisana, niti je Zakon o kulturi usklađen sa drugim zakonima koji direktno tangiraju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ili bi trebalo da se tiču kulturnih aktivnosti! Pre nego što je usvojen Zakon o kulturi lično sam preveo ključne stavove i poslao ih kolegama u Evropi, koji se bave kulturnom politikom. Svi su imali ozbiljnih primedbi na većinu zakonskih rešenja, a opšta ocena je bila da su rešenja koja nudi Zakon - formalna, nejasna i anahrona. Sve te primedbe sažeo sam i objavio u štampi. Nije zgoreg da neke od njih ponovim.
Pre svega, nisu bili ispunjeni metodološki preduslovi za donošenje jednog tako važnog sistemskog zakona. Radi se o takozvanim impact analizama, kao sastavnom delu propisa, koje su kao metodologiju prihvatile sve članice OECD (1995. godine) i kojima bi trebalo da se predvidi učinak pozitivnog zakonodavstva na društvo. Tako smo dobili „mačku u džaku“.
Zatim, umesto da pređemo na model „produžene ruke“ i osnujemo instituciju Umetničkog saveta (Arts Council), dobili smo problematično osnivanje delegatskog Nacionalnog saveta od 37 dobrovoljaca, koji ni o čemu ne odlučuju, niti imaju prateću logistiku da bi mogli kompetentno da odlučuju.
Posebno je nejasno definisan pojam „pravnog lica javne ustanove“. Takav status ne poznaje nijedna država u Evropskoj zajednici. Javne ustanove ovako postavljene pretočene su u paradržavni aparat (kolonizovane), umesto da se javljaju u partnerskom odnosu sa Ministarstvom kao izvođači javnih programa, istovremeno zadržavajući visok stepen nezavisnosti. Potpuno je nejasno i zašto se Zakonom regulišu pitanja socijalnog statusa umetnika? Ta pitanja bi trebalo da budu predmet socijalne, a ne kulturne politike. Upravo brojnost tih članova dobro ilustruje koliko je sam zakon neujednačen po širini i dubini pristupa pojedinim rešenjima. Kao i da nije bilo međuresorne saradnje.
O svim bitnim pitanjima odlučuje ministar. Istina, u tome mogu da mu pomažu radne grupe (?!), koje postavlja i smenjuje sam ministar. Tako postavljena uloga Ministarstva, posebno ministra, ne omogućava slobodan protok povratnih sprega na proces odlučivanja i tako dobijamo model „državne kulture“. Najsažetije, Zakon o kulturi iz 2007. godine mogao bi se okarakterisati čuvenom Kardeljevom izmišljotinom „demokratski centralizam“, u kojem faktički partijska nomenklatura odlučuju o svemu i na svim nivoima!
Šta dobijamo predloženim izmenama i dopunama? Predlozi su samo šminkanje već postojećeg hibridnog modela „državne kulture“. U trećem članu, kojim se regulišu načela kulturnog razvoja, nabrajaju se opšta mesta kulturne politike, čija konkretizacija u daljem tekstu ili ne postoji ili je u međusobnoj kontradikciji (usvojen je predlog Nacionalnog saveta za kulturu). U tom članu kao načelo stoji: „Decentralizacija u odlučivanju, organizovanju i finansiranju kulturnih delatnosti u skladu sa kulturnom politikom“. Dok u članu 76 (Finansiranje i sufinansiranje projekata u kulturi) stoji odredba - „Ministar bliže uređuje način, merila i kriterijume za izbor projekata u kulturi koji se finansiraju i sufinansiraju iz budžeta Republike Srbije“.
Sve primedbe na Zakon ostale su i dalje da važe za Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi - nije urađena impact analiza, nije usvojen model „produžene ruke“, ustanove kulture ostale su u vazalskoj poziciji prema Ministarstvu. Nije omogućena nezavisna evaluacija rada javnih ustanova i projekata finansiranih iz budžeta, odnosno slobodan protok povratnih sprega. Finansijski aspekti Zakona, uključujući i izmene i dopune, ostali su i dalje da „vise u vazduhu“, nema međuresorske saradnje sa Ministarstvom finansija na podsticajnim finansijskim instrumentima. Posebno nedostaje povezanost sa obrazovnim sistemom. Ingerencije administracije ne da nisu smanjenje, već su povećane.
Član 76 menja se i glasi, STAV 15: „Ministarstvo, organ autonomne pokrajine i organ jedinice lokalne samouprave mogu zaključivati ugovore o sufinansiranju projekta u kulturi i bez javnog konkursa, ako se radi o izuzetno značajnom projektu koji nije bilo moguće unapred planirati i ukoliko taj projekat ispunjava najmanje tri kriterijuma utvrđenih aktom iz stava 18 ovog člana, s tim da se za te namene može angažovati najviše do 25 odsto na godišnjem nivou od ukupne mase odobrenih budžetskih sredstava iz stava 1 ovog člana za tekuću godinu.“
Javna rasprava koja je održana povodom Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi, kao uostalom i 2007. godine, nije ništa novo donela. Na osnovu izveštaja u medijima razgovor se uglavnom vodio o parcijalnim rešenjima - statusu (zašto ovoga ima, a nas nema), kriterijumima za raspodelu nagrada, imenovanjima i slično! Suštinska pitanja - određivanje šireg društvenog konteksta kulturne produkcije (podsticajnog ambijenta), uspostavljanje jasnog modela kulturne politike (posebno horizontalna i vertikalna decentralizacija), načini finansiranja i mnoga druga pitanja budućnosti kulturnog života i umetničke produkcije, nisu bila predmet javne rasprave. Drugim rečima, kontekst modela kulturne politike koji se Zakonom i Nacrtom zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi nameće, kao i kontekstualnost pojedinih rešenja, nisu bili predmet stručne analize šire društvene javnosti.
Očigledan je i nedostatak stručnog znanja kulturnih praktičara, kao i izražen parcijalni interes. To deluje kao ponašanje putnika na brodu - protestuje jer je dobio kabinu treće klase, a želi u drugu klasu, umesto da spasava brod koji tone i na kraju će se svi putnici podaviti. Sastavljači Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi, kao i sastavljači samog zakona, ne daju projekciju kulturne politike Srbije, niti vrednosti kulturnog obrasca. Nacrtom zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi od „demokratskog centralizma“ ostao je ogoljeni centralizam.
U ovoj zakonskoj papazjaniji postoji nešto što nije eksplicite navedeno u zakonskim rešenjima, ali što se zakonom ne sprečava, a moglo se čuti od predstavnika Ministarstva. To je da će se ubuduće insistirati da ustanove kulture bar 40 odsto troškova pokrivaju iz sopstvenih prihoda. U onemoćaloj privredi, slaboj kupovnoj snazi srednjeg sloja, bez fiskalnih subvencija to konkretno znači - prepuštanje umetničke produkcije tržištu, odnosno lukrativnim interesima industrije zabave. Upravo ono što se danas događa sa elektronskim medijima.
Autor je direktor Balkankult fondacije
