Izvor: Glas javnosti, 05.Avg.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odredio sebi godinu smrti
LOZNICA - Nije neuobičajeno da neko sebi za života podigne spomenik, ali da odredi godinu do koje će poživeti i to ukleše na njemu u najmanju ruku je neobično. Slavko Petrović (77) penzioner iz Loznice, pored toga što je sam sebi podigao spomenik, odredio je 2012. godinu kao godinu do koje „planira“ da živi. Na spomeniku piše: Petrović Slavko 1931-2012, ovde su posmrtni ostaci Slavka Petrovića, za života obezbedio sebi večnu kuću. U dnu skromnog spomenika uklesano je srce probodeno >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << strelicom, na osnovu kojeg se može naslutiti da budući pokojnik nije imao sreće u ljubavi za života.
- Pametan živi koliko hoće, a budala koliko mora. Računam da, ako uspem da doživim do 2012, dobro je. Ako se smrt desi koju godinu ranije ili kasnije, to nikoga neće interesovati. Stavio sam tu godinu jer nema mi je ko dopisati kad umrem. S obzirom na moje zdravstveno stanje, možda ću završiti i pre, ali, računao sam, ako se zdravlje popravi, a ja poživim koju godinu nakon predviđene, niti će mi ko suditi, a niti će me ko tužiti. Koga briga da li sam umro pre ili kasnije. Nikoga neću ugroziti time što sam upisao godinu smrti, kaže Slavko, kojem „predviđen“ rok ističe za četiri godine, kada bi trebalo da ima 81 godinu.
Slavko nema nikoga i živi sam. Zbog brige da ga nema ko sahraniti preduzeo je sve „neophodne radnje“ oko pripreme za odlazak sa ovoga sveta.
- Dok sam pri svojoj pameti moram da obezbedim nekoga kome ću ostaviti novce za troškove oko sahrane. Želim da nekom dam instrukcije, da mu se poverim o nekim ličnim stvarima i da ga ovlastim da sve obavi kako treba, a ja ću ostaviti pare za troškove. Ostalo je da uradim teraco na opsegu, a nema ni mesec dana kako sam postavio spomenik, priča „pokojnik iz budućnosti“, čije dvorište je samo zidom odvojeno od groblja i „večne mu kuće“.
Slavko je odrastao, živeo i radio u Beogradu. Imao je porodicu i sina rođenog 1956. godine. Bio je vozač, jedno vreme u Saveznom SUP-u, zatim u GSP-u, a kasnije je privatno taksirao.
- Kad sam otišao u penziju i smirio se kod kuće, onda sam tek počeo da saznajem u kakvoj porodici živim. Imao sam suprugu, pastorku i sina, koji se našao u braku, pa sam mislio da je moj, ali se ispostavilo da ni on nije moje dete. Žena me varala, a ja sam to nekako otkrio. Tada sam pokušao samoubistvo. Popio sam gomilu lekova, ali je naišao sinovac iz Švajcarske, koji me zatekao onesvešćenog. On je alarmirao hitnu pomoć, dok je moja tadašnja žena sedela u kući, slušala kako se mučim i čekala.
Otišao sam zatim u Bosnu, u rodnu Pilicu. Preko oglasa sam upoznao ženu iz Malog Zvornika, koja je imala svoj stan i bila zaposlena u bolnici. Živeo sam kod nje oko četiri i po godine. U međuvremenu smo vikendom odlazili u moju kuću u Pilicu, a onda je žena krenula sa nagovaranjem da kuću prodam, a kada sam to uradio, više nije bila ista kakvu sam je upoznao. Htela je samo korist i više joj nisam verovao. Rešio sam da za preostali novac kupim kuću u Loznici. Bolestan sam, imam povišen šećer, prostatu treba da operišem, a ni bubrezi nisu najzdraviji. Zato i kažem da izgled ponekad vara. Žao mi je što ne mogu da popijem vino koje sam pravio od svog grožđa, ali ga zato poklanjam drugima koji peku rakiju od voća, kaže Slavko.
