Izvor: Politika, 14.Maj.2015, 22:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od zanata se teško sastavi kraj s početkom
Majstori za šajkače, kondure, motike, kreč i luč, nekad na glasu u svom kraju, okupili se na narodnom vašaru
Čačak – Na ljubićkoj strani Zapadne Morave o Svetom proroku Jeremiji odvajkada se sastajao veliki pazar, pa je i juče ovaj narodni vašar okupio na hiljade duša. Zanatlija, trgovaca i ratara radih da prodaju espap, i znatiželjnika koji bi da pazare štogod ali da ne bude skupo.
U dugim nizovima robe iz raznih fabrika i mnogih zemalja našlo se mesto >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i za srpske majstore koji su nekad, s početka onog veka, bili na glasu u svom kraju po zlatnim rukama. Za krojače, opančare, krečare, kovače i katrandžije i lučare. Kako žive danas, da li je minulo njihovo doba?
Radoš Leposavić iz Gornjeg Milanovca već četiri decenije šije šajkače i priča nam da je za jednu srpsku nacionalnu kapu od vunenog šajka, čoje domaće izrade, potrebno 15 centimetara duple širine i 60 minuta posla, sa peglanjem. Zgodna je, veli, da se nosi i leti i zimi jer drži istu temperaturu, a na njegovoj tezgi u Ljubiću juče je koštala 500 dinara.
– Omladina ovo ne kupuje, ali je traže stariji ljudi sa sela ili folklorna društva – veli terzija.
Na drugom kraju vašarišta, Miloje Slavković (65) iz Guče prodaje kreč pečen u rodnim Rtima. Pripoveda da je iz Guče u Ljubić krenuo u tri ujutro, za kilogram traži 50 dinara i mora da pristane na 40 ukoliko kupac zaište veću količinu.
– Od ovoga više ne može da se živi, zato su u Rtima pogašene skoro sve krečane. Ubiše nas „jupol” i razni drugi veštački materijali, iako je kreč sto puta zdraviji – priča Miloje za „Politiku”.
Miloje Slavković (Foto G. Otašević)
Taj zanat, sva je prilika, zanavek plaća danak svima pisane prolaznosti. Kreč je osvanuo pre vek i po na čatmarama, i u čitavom dvadesetom stoleću Rćani su živeli od sveže pečenog kamena. U selu između Guče i Ivanjice, tridesetih godina prošlog veka bilo je 149 kuća i svaka druga pekla je kreč za pijacu. Majstori opisuju da se kamen krečnjak najpre obradi macolom pri čemu se ploče, veći komadi, odvajaju za svodove. Krečane se obično kopaju pored druma u dubinu do 2,5 metra, prečnika metar i po. S prednje strane prosečen je otvor za loženje, dok se unutrašnjost ozida ciglom i oblepi glinom. Iznad otvora ostavlja se kružni ispust sa koga se zida svod visok oko pola metra, a taj deo posla može da obavi samo krečar od zanata. Za 20 tovara kreča potrebno je po 40 tovara kamena i drva.
Pavle Janković (78) iz zlatiborskog sela Jablanice i juče je, na vašaru, po običaju držao sekiru pri ruci. Kad nema kupaca on ne dangubi već cepka komade crnog bora natopljenog smolom. Vezu luči za potpalu vatre, u kojoj je dvadesetak drvca, svako nalik olovci, prodaje za 100 dinara.
– Luč se uzima iz donjih delova stabla ili iz panja bora, pošto glavno drvo ide za građu. Lepo miriše, zbog smole, ali ne računam da ću danas bogzna šta zaraditi od ovoga. Kupaca ima samo zimi, ljudi vole da im ovo zamiriše u kući kao potpala – pripoveda Janković koji čuva tradiciju erskih katrandžija i lučara i već decenijama dolazi u Ljubić na Jeremindan.
Na stotinama tezgi moglo se spaziti svašta i koješta, ali samo na jednoj ugledali smo gumene kondure, sa kaišem. U stvari, bejahu ispod tezge, u kartonskoj kutiji, bez velike nade da će naći kupca.
Radoš Leposavić (Foto G. Otašević)
– Par prodajem za 600 dinara, ali vi ste danas prvi koji mi je tražio kondure – objašnjava prodavac iza tezge na kojoj je hrpa industrijske obuće i novijih modela.
I ovaj primerak opanaka izrađen u neko manjoj radionici pošto na postavi nema znaka pirotskog „Tigra”, koji je ovakvu gumenu obuću počeo da proizvodi još 1935. godine. Zanimljivo je da je 2011. godine „Tigar” isporučio 2.000 pari pirotskog gumenog opanka kupcu iz Japana, ali se više niko nije pohvalio novim isporukama. A to je, u svoje doba, dakle u prvoj polovini prošlog veka, bila savremena obuća pa je reč, iako otomanskog porekla, ušla i u jednu izvornu srpsku pesmu: „Sve su cure obule kondure…”
Jedan crnpurasti kovač poređao je svoje budake i motike na prilično dobrom prostoru, na tlu od starinske kocke posred ulice, pa namernik jednostavno mora da ih spazi. Ali, kao ni mnoge na vašarištu, ni njega juče nije pogledala sreća, jer narod, šta da se radi, nema para. Za novu, naoštrenu motiku sa nasadom tražio je najpre 450 dinara, zatim nudio dve za 400, a onda ućutao i ostao da, pored svoje robe na kolovozu, čeka nekog drugog kupca i neku bolju priliku.
