Izvor: Politika, 12.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od majstora za auta do umetnika za drvo
Miladin Lekić, samouki vajar iz podzlatiborskog sela Šljivovica, svojim radovima privlači pažnju turista, ali i enterijerista hotela na najlepšoj srpskoj planini
Užice – Veliki drveni Zlatiborac sa šajkačom i u narodnom odelu, visok skoro dva metra, posmatra putnike kraj magistrale koja vodi kroz selo Šljivovicu podno Zlatibora. Kao kakav stražar, stoji pred tek otvorenom galerijom-ateljeom samoukog majstora drvorezbara Miladina Lekića iz ovog sela. Miladin >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je ovog dugajliju napravio, iz drveta izdubio, pa asfaltnom putu primakao. Da usred prostranogBraneškog polja, u kome pogled privlače hale odavno posrnulih fabrika, pažnju namernika skrene ka galeriji.
A u toj, još nezavršenoj, umetničkoj kući mnoštvo svakojakih, malih i velikih Miladinovih skulptura. Motivi izvorni, zlatiborski, od drveta iz ovog kraja: orahovo (najbolje se obrađuje i najmanje puca), dudovo (lepo patinira kad duže stoji), hrastovo, šljivovo. Tu je i mala skulptura seljaka u nošnji, zapravo umanjena verzija onog dugajlije pred galerijom. Zatim, pas od drveta, kao i orao, zmija, ženski aktovi i kojekakvi apstraktni motivi.
– Motivi seoskog okruženja i tradicije preovladavaju u mojim radovima – objašnjava nam ovaj tridesetogodišnjak, jedini zlatiborski naivac vajar drveta.
– Hotelijeri Zlatibora i turisti upravo ovo traže, ljudi vole prirodan materijal i izvorne motive. Ima posla, mnogi koji ovuda putuju zastaju kraj galerije da vide ono što radim, pa ponešto i kupe – kaže Miladin, čije skulpture već krase hotelska i apartmanska zdanja u centru Zlatibora, a stigle su i u veće gradove Srbije i u Republiku Srpsku, na sajmove turizma, izložbe, a neke čak i u Ameriku. Naglašava, u mladosti nije ni sanjao da će ovim putem krenuti. Jeste lepo crtao kao đak, ali ni na kraj pameti mu nije bilo da se bavi umetnošću. Ne ide s tim lako kod Zlatiboraca. Ipak, jednog dana 1998. godine našao je nekakav neobičan panj u svom dvorištu, na lava ga podsećao, pa uzeo kućno dleto i krenuo da obrađuje. Ispalo dobro, taj prvi rad čuva i ne prodaje. Zatim je napravio još neke duboreze, ikone, ponekog drvenog seljaka. Sumnjičavo vrteli njegovi roditelji glavom na te majstorije, savetovali ga da radi nešto pametno, od čega može da se živi. Nije ih Miladin poslušao. Video da mu drvorezbarenje leži, pa mu se sasvim posvetio.
– Po struci sam automehaničar, a tim zanatom sam se bavio dve godine posle školovanja. Ni sam ne znam koliko sam „krševa” popravio, smučio mi se taj posao. Više ni pod haubu svojih kola glavu ne zavlačim – kazuje Miladin.
A šta sada roditelji kažu, pitamo ga.
– Ćute, odobravaju – odgovara naš sagovornik, koji svoju budućnost vidi u ovom stvaralaštvu.
B. Pejović
[objavljeno: 12.07.2008]
