Izvor: Politika, 29.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od Terazija do Trgovišta
Gradovi po meri čoveka su Beograd, Vršac, Novi Sad, Apatin i Niš, dok se najteže živi u Trgovištu, Preševu, Beloj Palanci, Vlasotincu i Majdanpeku
Za sledbenike teorije koja kaže da je Srbija zapravo Beograd sa velikom periferijom dilema ne postoji: glavni grad je najbolji za život u Srbiji, mada samo onaj ko u 16 časova sa Trga Republike žuri kući u Zemun Polje ili u Železnik zna da ga čeka paklenih sat ili dva zastoja, nerviranja i opasno približavanje stanju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čiji simptomi odgovaraju predinfarktnom. Ali, šanse koje pruža prestonica, mogućnost katapultiranja u najviše društvene, ekonomske ili političke sfere, uz najveće investicije i mogućnost za otvaranje radnih mesta, kao i obrazovna i zdravstvena ponuda, isuviše su primamljivi za većinu Srba koji ne uvažavaju dovoljno prednosti spokojnog i relativno pristojnog života, koji nude gradovi poput Vršca ili Apatina. Ipak, ubedljivo najveća stopa kriminaliteta, saobraćajni kolapsi, problemi s parkiranjem u centralnoj zoni i ekološka situacija koja će verovatno "Grin-pis" naterati da u Ulici despota Stefana (bivša 29. novembra) uskoro otvori kancelariju, nameće pitanje: da li je Beograd zaista urbano središte po meri čoveka?
Građani Trgovišta, Bele Palanke, ili Vlasotinca, siromašnih varošica na jugu, verovatno bi rado pristali da se čitava prljava industrija preseli u njihov atar, pa makar rizikovali da njihovu prelepu prirodu i čista pluća uništi benzen. Što južnije to tužnije, još je aktuelan refren u Srbiji.
Na spisku prvih pet gradova najboljih za život – Beograd, Vršac, Novi Sad, Apatin i Niš – samo Niš, drugi grad po veličini u republici, a peti na listi, pripada "južnoj pruzi".
Na listi pet najgorih za život – Trgovište, Preševo, Bela Palanka, Vlasotince i Majdanpek – nema nijednog vojvođanskog grada. Toliko o "ravnomernom regionalnom razvoju", jednoj od dominantnih fraza u predizbornoj kampanji, kada se iznenada prosvetljeni politički lideri prenu i shvate da postoje gradovi u kojima ne radi nijedna fabrika, a porodice žive u kućama od blata.
Među srpskim najbogatijim gradovima našao se čuveni pružni centar Lajkovac, koji ipak nije ušao na "Politikinu" listu, jer, sem vezanosti za železnicu, Lajkovčani i nemaju neki drugi naročiti izbor. Osim, podrazumeva se, knjiga Radovana Belog Markovića. Sličan je primer i Beočina, s tim što Beočinci nemaju Belog i njegove magične priče o Kolubari. Ali, imaju cementaru od zlata. Beočin je osmi na rang-listi prema prosečnim zaradama (43.000 dinara bruto) i po bogatstvu umešao se među najberićetnije beogradske opštine, čak i za dve hiljade prešišao velegradski prosek zarada. Međutim, nezaposlenost u gradu iznosi oko 40 odsto, što znači da se Beočin deli na one koji rade u cementari i na one izvan fabričkog kruga. Ovi drugi verovatno teško da bi se složili da uvrste Beočin u gradove idealne za život.
Vršac, međutim, zvuči mnogo privlačnije. Srbi i pripadnici ostalih 15 nacija koji žive u gradu sa 38.000 stanovnika od januara su udaljeni svega 14 kilometara od Evropske unije. Miran porodični život, ukus grožđa, vina, sjajni košarkaški klub i, naravno, akcije od prodaje "Hemofarma", s nacionalnim dohotkom po glavi stanovnika većim nego u Novom Sadu, svrstavaju ovu varoš, kojoj je snažan pečat svojim idejama i poslovima utisnuo Miodrag Babić, na drugo mesto top-liste najpoželjnijih gradova za život u Srbiji. Pejzaž okolnih brežuljaka i lekoviti vetrovi koji stižu sa Karpata mogu izlečiti mnoge umorne srpske duše. Za Beograđane koji teže zapadnim standardima, Vršac može biti pogodan za život i pored svakodnevne vožnje do prestonice, udaljene 85 kilometara. Stariji stanovi u odličnom stanju staju oko 650 evra po metru kvadratnom, dok je kvadrat novog stana u samom centru oko 800 evra. Dakle, Vrščani mogu da biraju: ili deset minuta vožnje na istok – do Evropske unije, ili sat i po kotrljanja na zapad – do Terazija. Pilotska akademija Jata takođe je veliki adut Vršca, koji je izmakao Novom Sadu zbog prednosti koje nudi mali a bogati grad.
Novi Sad zauzima treće mesto na top-listi poželjnih srpskih gradova, kao prestonica razvijenog severa, koja ogromnim investicionim ulaganjima počinje da podseća na 90 kilometara udaljeni Beograd. Čak je i Eros Ramacoti izabrao "grad taman po meri čoveka" za svoj koncert u Srbiji, umesto da "osvešta" Arenu na Novom Beogradu. "Egzit" je već ucrtan kao jedna od najvećih muzičkih manifestacija u Evropi, dok 14 državnih i isto toliko privatnih fakulteta Novi Sad svrstavaju u drugi univerzitetski centar u zemlji. Dobri duh Novosađana zarazio je i radikalsku gradonačelnicu Maju Gojković, koja je najavila novogodišnji ponoćni valcer s Goranom Bregovićem na gradskom trgu.
Ako je u Vršcu jeres popiti pivo, šta je onda prestup u Apatinu? Grad čuvene pivare, koji je prema prosečnim zaradama u srpskom vrhu (44.299 dinara bruto), svojim mirnim životom pored hrvatske granice može predstavljati još jednu oazu za umorne Beograđane i Novosađane. Cena kvadratnog metra pristojne kuće kreće se od 300 do 400 evra dok se stanovi sa centralnim grejanjem mogu kupiti za najviše 700 evra po kvadratu. Iako se verovalo da će cena nekretnina znatno opasti posle privatizacije pivare, to se nije dogodilo. Da prosek ume da prevari, pokazuje činjenica da Apatinska pivara i poljoprivredno preduzeće "Jedinstvo" odlično rade, dok je većina ostalih firmi u Apatinu u veoma teškoj situaciji i primanja njihovih radnika nisu nimalo slavna.
Niš se svrstao u prvih pet zahvaljujući mogućnosti da se, ukoliko naša politička elita bude pametna, ovaj grad zaista pretvori u veliki industrijski, kulturni i obrazovni centar siromašnog juga. Pored Beograda, Niš je jedini grad koji ima aerodrom za civilni saobraćaj, ali ono što ga izdvaja jeste zdravstvena usluga, koja je najbolja u Srbiji. Jedan niški lekar leči "samo" 163 pacijenta, osam puta manje od republičkog proseka. Niš ima i najveći broj predškolskih ustanova.
Konkurencija za gradove koji nisu po meri čoveka bila je veoma žestoka. Ako jedan grad u znak protesta želi da se otcepi od svoje zemlje i pripoji susednoj državi, zbog nebrige centralnih vlasti za njegovu sudbinu, onda ga ta činjenica svakako svrstava na prvo mesto najnepoželjnijih gradova za život u Srbiji. Dobro došli u Tgrovište, grad očajnih secesionista. Predsednik opštine Trgovište dr Radovan Stojanović podseća da su lokalne vlasti zaista nameravale da raspišu referendum o otcepljenju sa obrazloženjem da nisu dobili nikakvu pomoć.
– Hteli smo da organizujemo izjašnjavanje građana o priključenju Makedoniji u znak protesta zbog toga što smo ostali prepušteni na milost i nemilost. Ali, iz Vlade Srbije su vršili snažan pritisak da ne organizujemo referendum. Bilo je tu i nekih ucena i pretnji robijom, pa smo odustali – kaže Stojanović, ukazujući da u Trgovištu ove godine nije postavljen nijedan metar asfalta. Opština Trgovište je pre dvadesetak godina imala 24.000 stanovnika, a sada ih je, po popisu iz 2002. godine – 6.372!
– Ljudi ovde nemaju ni za hleb – kaže Stojanović.
Fabrika "Koštana" je privatizovana. Rade dva pogona sa oko 180 zaposlenih. Prosečna plata ne prelazi 10.000 dinara neto.
Hotel "Pčinje" ne radi, niti neko hoće da ga kupi. U njemu je poslednji gost spavao pre pet godina! Omladina iz Trgovišta odlazi u Beograd i kopa kanale. Lokalne vlasti smatraju da trgoviški kraj treba da dobije specijalan status, poput opština Preševo, Bujanovac i Medveđa.
Da li bi im to donelo boljitak? I pored specijalnog statusa, u Preševu, gradu u kome 90 odsto stanovništva čine Albanci, dok su Srbi i Romi manjina, nezaposlenost i nezadovoljstvo su ogromni. Iako međunarodna zajednica i Beograd značajno pomažu ovim opštinama, pa tako Preševo ima budžet kao pet puta veći gradovi, njegovo učešće u nacionalnom dohotku je među najnižim u zemlji. Dok je Trgovište želelo političkim performansom da upozori vladu u Beogradu na problem siromašnih južnih opština, građani Preševa nekoliko puta su devedesetih godina prošlog veka pokušavali da postanu sastavni deo Kosova i Metohije. I danas veoma rado ističu albanske zastave.
Ako je kriterijum za gradove u kojima se najteže živi prosečna zarada, najtužnije je u Beloj Palanci. Aleksandar Živković, sada zamenik predsednika opštine Bela Palanka, a od 1991. do 2000. godine gradonačelnik, podseća da je "do juče" opština zapošljavala 5.000 ljudi, ali je raspad sistema započeo katastrofalnim privatizacijama društvenih firmi. Fabrika dečje obuće "Vesna", koja je nekada bila jača od "Cicibana" i zapošljavala 1.290 radnika, u stečajnom je postupku, a radnici su na ulici. Fabrika tekstilnih mašina "Budućnost" je privatizovana, ali je privatizacija poništena, a nijedan od 350 zaposlenih – ne radi. Pogon "1. maja", koji je zapošljavao 150 radnika, ne radi već šest-sedam godina. Niko živi za to vreme nije ušao u fabriku. Sličan je scenario bio i u Trgovinskom preduzeću "Ponišavlje": stečaj, 120 radnika na ulici! Građevinsko preduzeće "Vrelo" – privatizovano, pa privatizacija poništena: niko ne zna status firme, imovinu rasprodali sudovi, 160 ljudi na ulici. Fabrika nameštaja "Ukras" – 320 radnika. Izvozili stolice za restorane u SAD i Kanadu. I ono privatizovano, pa privatizacija poništena. Niko ne radi. I pogon "Elektronke" s 250 zaposlenih – privatizovan, ali niko ne radi.
Svetlu tačku predstavlja privatna firma "Srpska industrija mesa", koja zapošljava oko 250 radnika. Prosečna mesarska plata je tridesetak hiljada dinara neto.
Otpušteni radnici pokušavaju da se vrate na selo, da prežive. Ne izmiruju račune za struju, vodu... Bela Palanka ima 9.000 stanovnika.
– Ne znam koliko košta kvadratni metar stana, jer se niko do sada nije interesovao – kaže Živković. U trećeplasiranom gradu na listi najnepoželjnijih, godišnje umre oko 350 ljudi, a rodi se stotinak dece. U hotelu "Es" od 1991. godine smeštene su izbeglice i namernici, ako hoće da prenoći, odlaze u obližnje odmaralište.
U Vlasotincu, drugom najvećem gradu Jablaničkog okruga, možda još neko veruje da su najstariji stanovnici vlasinske oblasti bili izvesni Džidovci, toliko krupnog rasta da su im grobovi bili dugački 2,5 metara. Za tridesetak hiljada stanovnika od kojih je gotovo polovina nezaposlena, i pored čuvene vlasinske "rose" i blizine jezera, simbol uspeha je ipak glumac Bogoljub Mitić zvani Đoša. Prosečna zarada u Vlasotincu je 17.076 dinara bruto – duplo manje od republičkog proseka. Opštinska mreža je tek nedavno spojena na internet, pa su radnici opštinske administracije na kursevima za računare. Četvrti na listi gradova najtežih za život herojski se tranzicionim iskušenjima odupire svojim najjačim adutima: vedrim duhom, živopisnim dijalektom i prelepim, bajkovitim predelima.
Možda će za koji dan u Majdanpeku početi da cvetaju ruže, pošto Rudarski basen Bor i Rudnik bakra u Majdanpeku dobiju nove vlasnike. Ali, ovaj rudarski gradić, eldorado druge Jugoslavije, koji se nalazi u vodotoku Dunava, Peka i Poročke reke, devedesete godine je proveo u nemaštini i zaboravu. I ove zime radijatori su bili hladni, ali, zahvaljujući donacijama iz Beograda, zaboravljeni rudarski centar ipak neće biti zamrznut. Grad u kojem je čak i legendarna zlatara poslovala sa gubicima, ipak očekaju bolji dani. Zahvaljujući enormnoj tražnji bakra u Indiji i Kini, cena ove rude na svetskim berzama dostiže cenu zlata. Možda je zlato, ipak, sudbina Majdanpeka.
Aleksandar Apostolovski
[objavljeno: 29.12.2006.]
