Izvor: Politika, 15.Maj.2011, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obnova srbistike od nacionalnog značaja
Odsustvo srbistike, kao naučne discipline o Srbima, imalo je upravo po Srbe tragične posledice – kaže prof. dr Petar Milosavljević
Za razliku od drugih evropskih naroda Srbi nemaju nacionalnu filologiju. To se najbolje može pokazati na primeru novosadskog Filozofskog fakulteta. Na njemu postoje katedre za germanistiku, anglistiku, romanistiku, rumunistiku, hungarologiju, slavistiku, slovakistiku i rusinistiku, a ne postoji katedra za srbistiku. Umesto nje imamo katedru za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << srpski jezik i lingvistiku i katedru za srpsku književnost. U Beogradu postoji razvijen Filološki fakultet, ali opet nema katedre za srbistiku. Šta u tome ne valja: Nema svesti o jedinstvenoj filološkoj disciplini koje se bavi Srbima, gde joj je prirodno mesto.
Ovo kaže za naš list jedan od najznačajnijih teoretičara književnosti u Srbiji dr Petar Milosavljević, penzionisani redovni profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i osnivač Pokreta za obnovu srbistike. On navodi da je u regionu potpuno drugačije, i za primer ističe Hrvatsku, gde u Zagrebu postoji ne samo katedra već i Fakultet za kroatistiku. Prema njegovom mišljenju, posledice ovakvog stanja su dalekosežne:
– Hungarologija uči da su Mađari svi oni čiji su preci govorili mađarski i koji sada govore ovaj jezik. Rumunistika određuje nacionalno biće Rumuna. Ovo pravilo važi za evropske narode. Međutim, drugačija je situacija kod populacije koja govori našim jezikom. Veliki deo oseća se Srbima, ali drugi delovi se izjašnjavaju kao Bošnjaci, Bunjevci, Šokci, Hrvati, Crnogorci... Na osnovu toga, mehanički se izvodi zaključak da svi oni imaju pravo da jednom istom jeziku menjaju ime u zavisnosti od svog nacionalnog opredeljenja. Da postoji srbistika kao institucionalizovana naučna disciplina ona bi rekla: to tako ne može!
Milosavljević ne spori da je „kako će se ko subjektivno osećati u pogledu nacionalne pripadnosti njegovo ljudsko pravo”, ali tvrdi da „iz toga ne proističe pravo da se menja identitet jezika koji je naučno, lingvistički i istorijski potvrđen”. Ovakav jezičko-etnički haos, ističe on, nastao je zbog slabosti, odsustva, pa i zabrane srbistike. Za takvo stanje kriva je politika, ali još više filologija, koja nema pravo da zbog bilo čijih političkih interesa krši naučne principe koji su jednaki i važe za sve.
Kao i drugi evropski i slovenski narodi, podseća profesor Milosavljević, Srbi su pre dva veka imali nacionalnu filologiju srbistiku, zvanu serbica, koja je bila deo slovenske filologije slavistike. U zasnivanju srbistike učestvovali su mnogi velikani slavistike kao Čeh Dobrovski, Slovenac Kopitar, Slovak Šafarik, Rusi Sreznjevski i Pipin... Od Srba najviše je učinio Vuk Karadžić. Iako Srbi u to vreme nisu imali samostalnu državu, ipak, postojala je filološka disciplina koja se njima bavila na naučni način. A ona je bila moćno sredstvo...
– Iz sistema filoloških disciplina, srbistiku je još u 19. veku počela da potiskuje kroatistika pod imenom serbokroatistika, koju su smislili hrvatski ideolozi (Gaj, Štrosmajer) i filolozi (Vatroslav Jagić, Ivan Broz). Oni su hrvatska narečja čakavski i kajkavski pomešali sa srpskim jezikom, i proglasili da je to jedan jezik, po imenu srpskohrvatski, hrvatski ili srpski, a zatim su tu veštačku konstrukciju delili prema svojim interesima – navodi Milosavljević.
Suština te podele, prema njegovim rečima, bila je da se čakavski i kajkavski ostave po strani, a da se deli srpski jezik, odnosno štokavsko narečje. Da jedan jezik ima dva nacionalna imena ne postoji nigde u svetu, a kad može da ima dva, onda može da ima i tri i četiri i pet. Ovaj lingvistički haos nosio je u sebi klicu političkog haosa koji nas je zahvatio u 20. veku.
– Odsustvo srbistike, kao naučne discipline o Srbima, imalo je upravo po Srbe tragične posledice. Srpsko pitanje nije moglo da se rešava i na naučnoj osnovi nego samo na ideološko-političkoj. U glavnim srpskim nacionalnim institucijama, koje ni danas neće da znaju za srbistiku, nema jasnih odgovora na nekoliko ključnih pitanja: šta je to srpski jezik, šta je srpska književnost, koja su to srpska pisma, kako treba shvatiti srpski narod, koji je to srpski nacionalni program – naglašava Milosavljević.
Ugledni novosadski profesor smatra da su Srbi suštinske bitke izgubili u jugoslovenskom periodu, posebno u Titovo vreme. Da bi vratili izgubljeno oni moraju poštovati modele i principe koji važe za druge evropske narode, i obnoviti vlastitu filološku tradiciju, odnosno obnoviti srbistiku. Ako bi smogli snage da se i u ovim pitanjima ponašaju kao i svi evropski narodi izbegli bi sadašnji „specijalni status”.
Miroljub Mijušković
objavljeno: 16.05.2011
.jpg)
